Pobeđen dosadom u rane jutarnje sate, očiju natečenih od knjige štampane presitnim slovima i prlično dosadne fabule, odlučio sam da zavirim iza leđa neprijatelja i pogledam ima li šta zanimljivo na jednom od sajtova koji donosi vesti sa estradno-političko-sponzorske scene, koju inače uredno javno pljujem i prezirem. U moru nezanimljivih tekstova i ogavnih fotografija napućenih krava kako se valjaju po belosvetskim plažama i glume elitu, odmah me je privukao tekst sa bombastičnim naslovom: “15 fotografija top modela bez šminke i bez cenzure!” Nadajući se golotinji koja bi mi ulepšala snove kliknuo sam na link kako bih video čitav tekst i odmah se razočarao kada me je dočekala slika neke mršavice u širokoj majici koja se očigledno tek probudila. Pregledao sam ostatak fotografija potpuno nezainteresovan za podočnjake, krmelje, bubuljice i ostale gluposti koje je trebalo da me ubede da je Adriana Lima sranje riba. Miš mi je već leteo ka malom dugmetu oznečenom x u gornjem desnom uglu ekrana kad mi je pažnju privukao trocifren broj komentara dotičnog teksta. Radoznalost je pobedila i krenuo sam da ih čitam.

Pretpostavljao sam da ću zateći nekoliko likova kojima su pege na leđima Alesandre Ambrosio dovoljan dokaz da je sisata Mica iz trafike sa kojom su se povatali pre neku noć bolja riba od nje, pa su samim tim i oni nikad bolji frajeri. Očekivao sam i da će poneka Iwa Opassna Malla, StaSHa SaMo TakWa i slični FB entiteti sa viškom kilograma u proporciji sa manjkom mozga likovati nad podočnjacima raščupane Tajre Benks kao da su upravo javili da je muško, ali ono što sam zatekao potpuno me je iznenadilo.

Kada sam zanemario očekivane komentare osoba za koje se i dalje nadam da postoje samo u Facebook realnosti, potpuno me je zaprepastilo da je 90% komentara dolazilo od sasvim običnih, finih i često veoma slatkih devojaka. Svi su se svodili na isto: “Znala sam, sve je to fotošop, one su skroz bezveze, neko ih je progurao da budu tu” i sl. Leteo sam očima preko mora komentara i redom otvarao stranice sa FB profilima devojaka koje su ih slale, pokušavajući da shvatim šta ih je to teralo da prave takve budale od sebe. OK, znam koliko su devojke sujetne kad je u pitanju izgled, naučio sam to još u osnovnoj kad sam čuo debelu Miru kako se hvali da ima jako lepe šake i ten, ali mislio sam da se ta sujeta bar kod onih 50% koje ubrajam u normalne zadrži u nekim razumnim granicama.

Ne. Izgleda da je retko kojoj devojci jasno šta Marko Jarić traži sa klempavom Adrianom kad je mogao da izabere baš nju. Mislim, nije da bi ona pristala da ode za Marka, ipak ona zaslužuje boljeg tipa, ali mogao je sigurno naći neku bolju od te krmeljave mršavice. A onda, nekoliko minuta kasnije, kreće priča kako je nestalo pravih muškaraca i kako devojka danas stvarno ne može da nađe normalnog dečka, nekog u skladu sa njenim kvalitetima. Zar je moguće da je ženska frustracija savršenim cicama koje na svakom koraku sa bilborda bodu oči prevelikim sisama u premalim brusevima dovela do toga da nekoliko bezveznih fotografija sa neta ubedi svaku kako je baš ona najbolja riba na svetu? Još bih nekako i prešao preko toga dodajući ovu, za mene neshvatljivu, glupost na listu onih nerazumljivih ženskih stvari koje ih i čine tako privlačnim, da svakodnevno ne gledam kako naizgled obične devojke na prvu kuliraju fine momke samo zato što njima ipak treba bolji frajer.

Alo, pa ko je ove lud? Ako vidim da mi devojka za trunčicu previše bali na Džonija Depa, lepo uzmem daljinski i prebacim na fudbal i ona odmah usredsredi svoje interesovanje na mene, bez da moram da je ubeđujem kako je zgodan samo jer ga tako snimaju i kako je sve to fotošop.
Ne želim da znam za čupave manekenke sa podočnjacima. Ne zanima me ni ako u stvarnosti imaju dlakave sise i klempave uši, meni su savršene onakve kakve se izazovno osmehuju sa duplerica časopisa. Bacim pogled, zatvorim oči, zamislim nekoliko scena i zaspim sa osmehom. Baš me briga da li ona upravo tog trentka brije uši ili možda nešto još gore, tamo negde preko okeana.

Devojke, ne morate nikom da dokazujete kako ste bolje od Viktorijinih anđela samo zato što momci blenu u njihov katalog kao i vi u izlog neke fensi preskupe radnje sa cipelama. Neke stvari postoje da bi bile nedostižne, i u tome je njihova čar. Nema ništa loše u tome što se vaši momci lože na cice sa naslovica, sigurno je bolje to nego da se nalože dok gledaju fudbal i zgodne tipove u šorcićima. Oni vole vas, čak i sa kilom viška na guzi ili tom odvratnom bubuljicom sa kojom ste se probudili jutros i koju bezuspešno pokušavate da sakrijte tonom pudera. A za sve vas koje nemate dečka, samo jedan mali predlog: Sledeći put kad vam priđe neki dečko ne morate odmah da ga iskulirate jer ne izgleda baš kao Orlando Blum, možda bude u stanju da učini da se smejete, a verujem da to znači mnogo više nego da šetate macana koji još uvek nikako ne može da nauči šta znače one različite boje na semaforu.


Petar Ristanović je budan noću, jer je grad pod senkama mnogo lepši nego ogoljen dnevnim svetlom. Kad god zažmuri, vidi svet kakav bi voleo da bude i opsednut je traganjem za čarobnom kombinacijom reči koja će ga stvoriti.

Editors choice