Da li je čaša polupuna ili poluprazna? Nekima je i poluprazna, i prljava, i lepljiva, a verovatno je i neko od saučesnika u zaveri sipao kakvu toksičnu supstancu u nju… i od jeftinog je kristala, napukla je na dnu, u njoj plivaju mušice, a možda i koji pijani štakor. Ako ste mislili da pesimisti vide polupraznu čašu, varate se, ovako je vidi pravi mrzonoik. Originalna verzija, bez pakovanja, šećerenja i ljupkih aditiva. Čisto mrziteljstvo ili hejt pomešano sa paranojom daje kristalno jasan fenomen u značenju “onaj koji mrzi i veruje da su se svi urotili protiv njega”.

Ako je nešto sivo, oni vide crno, ako je belo, opet je crno, a kao je crno, onda je crnje. I šire negativne stavove, veruju u smak sveta, globalnom otopljenju nema spasa, a za njih je poslednja panda umrla još ’88, a ovo su samo snimci pušteni u etar. I ne veruju u bolju budućnost, svi su im političari isti, sve lepotice su se operisale, a svi zgodni frajeri su gej, flaširane vode su obična česmuša, hrana je genetski modifikovana, ptičiji grip je poslat iz Azije, a svinjski prokrijumčaren iz Amerike, ekstremisti će nam napasti glavni grad, u Pančevu se tajno odgajaju bebe mutanti, Indira će nas proždrnuti, veštice postoje, kartice BusPlus služe za praćenje vašeg kretanja, debeli smo zbog stresa, a mršavi od gladi, krava mi je zbog komšije crkla, a ja crkavam zbog komšijinog poršea, niko više ne čita knjige, Facebook zloupotrebljava naše porodične fotke, droga je u žvakama, Telekom zakida na računima, na pijaci je sve kvarno, u supermarketu veštačko, šef mi sadi ambroziju među muškatle, BIA mi prisluškuje fiksni, Kinezi uvoze otrovne igračke i još hiljadu primera čistog mrziteljstva.

Svako ima dežurnog mrzonoika prve klase, onog koji vam kaže: ne upisuj master, fakultet nije akreditovan. Ničim izazvan, takav vam se na ispitu obraća: nema šanse, sve redom ruši. Isti tvrdi: cigarete su ok, svakako ću da riknem od neke bolesti. Ili savetuje: ne pij Coca-Colu, uništava džigericu; ne kupuj Orbit imaju emulgator broj neki i neki; pomeri se od televizora, oslepećeš; ne gutaj žvaku, zalepiće ti se za creva; ne izlazi na terasu, pašćeš; ne idi na sneg, usmrtiće te ledenica; ne otvaraj prozor, ubiće te promaja; ne spavaj u kadi, udavićeš se; skloni se od roštilja, zapalićeš se. A prskalice, vatrometi i petarde nisu ništa drugo nego sredstvo masovnog uništenja.

I tako svaki dan po neki biser, a kad bi glupost mogla da opeče, udavi ili usmrti, već davno bi hejter nekog nosio na duši. Ne vole leto, jer je vruće; ni zimu, jer je hladno; jesen je kišovita, a na proleće ih boli glava. Jutrom su mamurni, danju mrzovoljni, a noću depresivni. A ima ih sve više i više, plaše i vrebaju iza svakog ćoška, u dućanu, na tavanu, na fakultetu, na poslu, ispred zgrade, u prevozu, na internetu i u mobilnom, koji, ne bi bilo loše usput naglasiti, zrači i šalje infracrvene radio-talase, loše vibracije, najavljuje tegobe, teška stanja manične depresije, utiče na cilindre u očima, osteoporozu šake. Mrzonoici od nas prave paranoike A kategorije, malo po malo šire svoju ambiciju da hejtujući njih postanemo ista vrsta. O ne, ksenofobi, mizantropi, hejteri, čudaci… Ako me nerviraju oni što nerviraju, čine li mene mrzonoikom? Ne mogu više da podnesem dušebrižnike, savetodavce, učiteljice života i nadrndane face.

Pre nego što vas usisa svojom teorijom zavere, paranoidnim vizijama, negativnim zračenjem, neka odbije i vrati se unazad tri koraka, zahtevajte zabranu prilaska i  šunjanja u blizini vaših optimističnih grupa, pogledajte mrzonoika pravo u namrštenu facu, i dok mu para izlazi na uši, a roletne padaju na oči, hrabro i sa mnogo optimizma recite: “Ma o’ladi bre, namćoru, i pusti da moja čaša i dalje bude polupuna!”


Nataša Delač voli ljude, smeh do suza, igranje igrica i prvu jutarnju kafu. Za nju, najlepši je osećaj kada prvi put u godini vidi more. Obožava putovanja, čaroliju i čuda.

Editors choice