Marionete života

Marionete života

Najgori je osećaj bespomoćnosti, ja ga lično mrzim, a od te večeri mrzela je i ona!

Uzivaš, trudiš se, ne, zapravo se i ne trudis da bude lepo, jer shvataš da je sve to samo po sebi lepo. Prvo nastupa osećaj zvani strah. Strah od nečeg novog, strah od patnje, strah od odbijanja.

Zatim dolazimo do drugog stepenika – uzbuđenja. Počinje sve da ide svojim tokom, usne se šire u krivu liniju zvanu osmeh, okice se cakle, vide bližu budućnost, a tamo i sreću, sledeći stepenik! Spokojstvo, sreća, smirenost, ono nešto, nazovi pravo, konačno opuštenost.

Onda dolazi razdvojenost, kratka ali izgleda ne baš toliko kratka.

Neverica je sledeća… šok, ne pozitivan, razmimoilaženje interesa, odbijanje, povređivanje.

Odmah za njom je uskočila samoća, potkradeni stepenik između neverice i razočaranja – samoća, mali stepenik, a boli kad se sapleteš kao da je veći od svih ostalih.

Razočaranje.

Nema više… misliš na vrhu si, pomislila je kakav je ovo vrh, mora da ima još koji stepenik. Uverena u svoja razmišljanja zakoračila je na slepo i tras. Pada, gle zanimljivosti, opet strah!

bilo dobro ili lose prolazi proci ce kad tad Marionete života

Bilo dobro ili loše, prolazi, proći će, kad-tad

Boli je, povređena je malo, ali ide dalje! Opet uzbuđenje, pa sreća… ah taj divan osećaj, uvek je želela da to bude poslednji stepenik i potajno se nadala da tu sve počinje i sve staje, kao što nas je tome učio čika Dizni (Walt Disney), ali ne, ima dalje, vuče te da koračaš. Bezvoljno dolazi do razdvojenosti, ovaj put i fizičke i psihičke, dovoljno male da se neko poželi nekog i dovoljno velike da neko razočara nekog. Neverica, samoća, razočaranje… i tras… pada. Opet strah!

Već viđeno.

Dokle više?!

Kakav je to začarani krug?!

Ne želi više da se penje, a zna da ne može večno stajati tu. Ovaj drugi udarac je bio jači, visina je bila veća, a znate za ono “ko visoko leti brzo pada”, biće da je poletela previsoko, nadajući se opet da će sreća biti poslednji stepenik, al’ život se igra izgleda sa njom. Ali kako mu ne dosadi, igra traje vec dugo, nije fer. U čemu je poenta životne igre ako glavni igrač nije srećan i zadovoljan?! Ta filozofija mi nikad neće biti jasna. Objašnjenje koje je realno i po mom mišljenju jedino moguće je da je život muškarac – logično, a ona to tako nije htela. Ne diskriminiše nikog, ali jednostavno nije u redu.

Kažu “kolo sreće se okreće”… ali ona to ne vidi. Kada će je neko uveriti u suprotno, ako je to uopšte i moguće?!

Izvori fotografija: tudoparaum.wordpress.com , tt-group.net


Anđelka Popadić, student prava, dugogodišnji aktivista prve studentske humanitarne fondacije Osmeh na dar. Devojka  sa jasnim stavovima koja vrlo često odleti s grane ozbiljnosti u svet mašte. Sa svima se oprašta pisanjem, koliko god da su bili prisutni u zivotu, kada se stave na papir tu i ostaju. Slaba na lepu reč i jos lepša dela, netolerantna na ljudski bezobrazluk. Istinski hedonista i zaljubljenik u putovanja.