serie0818maskenball09 Maska Nevinosti ili maska Zla?

Pozivamo vas da svojim prisustvom uveličate događaj povodom godišnjeg bala pod maskama.

Za temu ovogodišnje svečanosti staviti masku koja opisuje neku od karakternih crta čoveka.

Sa nestrpljenjem očekujemo vaš dolazak,

Iskreno Vaši…

Bilo je ispisano zlatastim slovima na crnom papiru. Mrzovoljno je vratila pozivnicu u koverat. Nasmejala se, pomalo sa gorčinom, shvatajući da će napokon moći da iskoristi svoje ime u dobre svrhe. “Eno je ona glupača Vila…” čula bi šapat na školskom dvorištu. “VILA RAVIOJLA!!!” vikala su deca ispod njenog prozora. “Vile su mitska bića i prelepe se, koji je tvoj izgovor?” prsata plavušica, omiljena u odeljenju, pitala bi je zajedljivo, dok je stavljala svoj Chanel karmin na napućene usne. Mrzela je svoje ime. Često se pitala šta bi njenima da joj daju takvo ime, zar nije bilo neko “normalno” kao Katarina ili Milica? Oduvek je htela da se zove Tatjana, na primer. Kada bi pitala majku o tome, njena mama, umetnički nastrojena i večiti hipik u duši, mudro bi joj rekla “Nomen est omen, draga moja Vilo”. Ime je sudbina. A da li je bila sudbina da je čupaju za kikice i gurkaju, podozrivo gledaju i glasno podrugljivo se smeju kad prođe pored njih? Na mamin odgovor, ljutito bi sevnule neboplave oči i otišla bi u sobu, da pusti Sinatru i pokuša da ne razmišlja o tome. Razmišljala je o balu pod maskama. Znala je da je nastao iz ljudske potrebe za moralnom slobodom, usled vrlo strogih zakona toga doba. Htela je da se bude veštica, na kraju krajeva to i jeste karakterna osobina većine žena. Uz to, veštica je suprotnost vili. Znala je da će većina odabrati masku Dobrote, Ljubavi ili Skromnosti, kakvi uostalom i jesu, sa maskama dobrote na svom uvelom od zla licu. Namerno je izabrala masku Mističnosti, ionako je niko nije poznavao i za njih je bila ljudska Rubikova kocka.

Pre nego što je ušla, razmišljala je u sebi: “Oni koji izgledaju najsumnjivije, najverovatnije su nevini, treba da se čuvam onih koji izgledaju nevino”.

Ušetala je u dvoranu kao iz 15. veka, noseći haljinu boje mesečine sa srebrnom maskom na licu. Nadala se da je dovoljno mistična da je neće prepoznati. Kod šanka je uzela neko piće i posmatrala maske. Shvatila je da su svi opasno nevinog izgleda. U jednom ćošku videla je Zavist obučenu u zeleno odelo kako nešto zavodljivo šapuće Dobroti obučenoj u devičanski belu haljinu. Ljubomora, Nevera i Oholost kovale su plan kako da doskoče Poštenosti u žutoj haljini i zapale joj kosu. Ljutnja sa crvenim odelom i crnom maskom sa šiljcima, šunjala se oko Ljubavi, u nameri da joj priđe. Jedino je Tuga u crnoj haljini stajala sama, sa njom niko nije hteo da se ćaska. Plava Skromnost glasno se smejala šalama koje je izgovarala Hrabrost, odevena u braon odelo. Arogancija sa narcis-žutom haljinom sa volanima, gordo je držala glavu i nosem “parala” oblake, dok je Poniznost buljila u njene šiljaste cipele, ne podižući glavu. Vila je gledala taj svet kako glumi da je neko drugi, a ustvari svi su izrazili upravo osobine koje imaju. Svet čine te maske koje nikako da padnu, imala je osećaj da ljudi samo menjaju po potrebi jednu ili drugu masku. Mislila je da svako u svom ormanu, pored odeće, obuće i raznih sitnica, ima i razne maske. Nikad, nikad one neće pasti. Nije se izdvajala, i ona je imala makar dve sa sobom. Jedna koju, kad je stavi, poželi da ima sve avanture i strasti ovog sveta, sve koje život može da ponudi. I drugu, koja želi da bude robinja rutine, porodičnog života. “Domačica sam i prositutka, obe žive u isto telu, jedna boreći se protiv druge”, pročitala bi u svojoj omiljenoj knjizi po milioniti put.

Posle više čaša opojnog vina, krenula je prema stepenicama. Prvo što je uspela da zapazi na samom vrhu stepenica bile su krvavo-crvene oči. Zastala je kao ukopana. Te oči pokrivala je najcrnja maska koju je ikad videla, posuta kamenčićima koji se pod svetlošću presijavaju. Tamno odelo sa tamnom košuljom i tamnim cipelama vođenim panterski tihim pokretima i tek blagim šuškanjem koraka niz stepenice. Prikovao ju je pogledom zvečarke i laganim, nečujnim  koracima počeo da joj prilazi. Čekajuči ga, u sebi je znala da je to Zlo, koje nosi mnoge maske, ali nijedna nije tako opasna kao maska nevinosti koja krije najtamniji pakao duše. Povukao ju je za ruku, ne rekavši ništa. Prepustila se, jer “ko bi mogao da odredi gde slast prelazi u bol, a gde je bol još uvek strast?” Višegodišnja borba je prestala, jedna strana je odnela veličanstvenu pobedu, oblizujući se slasno, dok je Zlo vodi u neke divne predele posute zadovoljstvom…


Tina Bunjevački je nepopravljivo romantična, čak i kada tome nema mesta u nekoj situaciji. Svako jutro kaže sebi “Od sutra počinješ da učiš i vežbaš” i skoči na čokoladu, kafu i pisanje bloga. Često ukucava na pretraživačima “crno-bele fotografije” i “Impresionizam Van Goga”. Obožava dan kada ode u staru novinarnicu i kupi brdo novina pre X godina, kako bi seckala najzanimljivije članke. Zacrtani cilj: 58 kilograma i sledeća Anna Wintour.

Editors choice