Mehurići, šuške i ljubav do koske

Mehurići, šuške i ljubav do koske

“Njegov minhenski stan je bio jedan predivan penthaus u šumi. Bukvalno sve se uključivalo na daljinski.”

“I da ne zaboravim Hyatt. I on je bio deo nas.”

 Marijana Mateus, Amuage, p.134; 190

Danas svako može biti pisac. Demokratizacija književnosti, koja u odnosu na nekadašnje zatvorene salone i mecenate, svakog zainteresovanog primu među svoje skute, kako konstatuje Dubravka Ugrešić u “Zabranjenom čitanju” – na Zapadu je došla kao posledica globalizacije i liberalizacije tržišta, a na Istok je stigla u “paketu sa komunizmom”.

Posledica svakako, jer je, kako autorka duhovito primećuje, usled apsolutne slobode za razletanje prstiju po tastaturi i kucanje na vrata izdavača, Parnas postao “sveopšte sindikalno odmaralište”, krcato piscima-šoferima, piscima-električarima i spisateljicama-striptizetama, dok Olimp vrvi od “književnih bogova, mega-pisaca, književnih tajkuna i mafijaša”. Rečnicu koju je čula u televizijskom šouu, tamo na Zapadu, a izgovara je prostitutka uvređena pitanjem novinara o njenom zanatu – “I’m not a prostitute, I’m a pleasure activist”, Dubravka Ugrešić efektno poredi sa rečenicom Radovana Karadžića – “Ja nisam monstrum, ja sam književnik.

523 Mehurići, šuške i ljubav do koske

U zatvor je ponela Bibliju, a posle toga je bilo nemoguće odvojiti od knjige

I dok “Zabranjeno čitanje” vispreno i sa mnogo dobrog humora i ironije, analizira položaj pisaca sa Istoka u sudaru sa (razvijenim) svetom zapadnjačke tržišne diktature, na ovdašnjoj literarnoj sceni, u duhu mentaliteta, vašar je šareniji nego ikada ranije i naravno “za sve pare”. Utrkivanje pristiglih spisateljica (muškarci su nešto umereniji) za mesto na top listama najprodavanijih izdanja, njihov nemilosrdni PR, banalniji čak i od samih dela koja izbacuju, bar jednom godišnje, manir na koji serviraju sopstvena pisanija, trčanje Vase Pavkovića dok je još “šljakala” Narodna knjiga, da ovim ubojitim perima pruži nekakav kredibilitet – pokazuju da zakoni tržišta jednima savršeno pogoduju, dok druge drže u limbu da čekaju eventualno Ninovu, Zepterovu, Vitalovu ili bilo koju nagradu, ne bi li nešto o njihovom radu bar malo “odjeknulo”. U prevodu: Ukoliko želiš da budeš pisac-umetnik, ostaješ građanin drugog reda sa neizvesnim, posthumnim priznanjem za sav trud i muke i mestom u čitankama kad se već “u prah od kog si nastao, vratiš”, budući da Mecene za “hermetizam” nisu zainteresovane, a medijima to spušta rejtinge.

Sasvim dovoljno da na domaći, literarni hali-gali stigne svako ko nema profesiju ili mu, ako je ipak ima, i ne ide baš najbolje: bivše televizijske voditeljke besomučnih trash, estradnih sesija, novinarke bez redakcije u kojoj bi radile, čitava kolona tzv. multimedijalnih ličnosti (svaštarenje bez kraja i konca), nekadašnje striptizete, sadašnje pevačice, supruge moćnih, ljubavnice moćnih, bivše supruge moćnih, šou biznis magovi i heroine, učesnici rijalitija, komandanti raznih jedinica u pritvoru, ratni zločinci, branitelji i biografi ratnih zločinaca, nelustrirani novinari huškači, oni koji su sve druge šanse ispucali, kao i oni kojima i dalje dobro ide pa je sjajna prilika da se nekim literarnim “hitom” – malo “dopune”.

Untitled 1 Mehurići, šuške i ljubav do koske

Druge po peru i inspiraciji

U nastojanju da budem što precizniji, izdvojio sam šest najpopularnijih krugova tema i obrazaca njihove “obrade”. Zaboravite na danteovski levak, sve navedeno se dobro prodaje, paralelno, skladno “koegzistira” na rafu; u zavisnosti od trenutka ili tržišnog hira, nekad nešto ima bolju “prođu”, a nešto drugo slabiju, ali plovidba, taljiganje, brazdanje uspešno traje i, još uvek ima mesta za ukrcavanje, tj. posvećivanje u krug literarnih mega zvezda i osvajanje statusa literarnog tajkuna u tom blistavom mulju šunda. Čime se, dakle, bave pisci-megazvezde, kod nas i u regionu, kroz koje pojmove je moguće verno rezimirati njihovo stvaralaštvo?

1. samoreklamerstvo/obrazac: glamurozan život i okruženje; insistiranje na izobilju i dostupnosti svega o čemu obični smrtnici samo sanjaju; sopstveni kvaliteti, sposobnosti, pedigre i sve što se može smestiti pod kapu egomanijakalnosti; luksuzna putovanja; izuzetna poznanstva, bliskost sa nedostižnima i uvijanje u prašinu njihove zvezdanosti; nedvosmilen uticaj u raznim sferama od politike preko medija do kulture;

2. estradno-tabloidni milje/obrazac: odlično poznavanje prilika u ovom svetu; ili veličanje ili lažna gadljivost na isti; suštinski – identičan sistem vrednosti vlada i u žutoj, bestseller literaturi i u žutom novinarstvu koje živi od šarene, pretežno žute estrade; važna podvrsta: ispovesti tipiziranih junaka kao što su: Žestok momak, Sponzoruša, Bivši političar, Uticajni mendžer; literarni manir: razotkrivanje tajni, senzacionalne istine i otkrića, šta se zapravo dešavalo na različitim mestima od bekstejdža preko nekog kabineta sve do Farme iza plastova sena;

3. pseudoduhovnost/obrazac: jahanje na talasu nacionalističke propagandne “obnove” religioznosti; banalizacija do nivoa taksi vozila koja izgledaju kao mali oltari; duhovnost kao pokriće i alibi, svojevrsni srpski (političko/estradni) must have; odsustvo bilo kakvog znanja o istoj i neinteresovanje za to. Sve ostaje na nivou znaka: Bog u ustima, brojanica oko ruke, krst oko vrata, tetovaža na plećima, dekor u automobilu i životnom prostoru.

4. intimna istorija/obrazac: kolekcioniranje sopstvenih ljubavnika sa neizbežnim asocijacijama ili, pak, otvorenim “prozivanjem” javnosti poznatih imena što “delu” daje “ekskluzivnost”; tabloidni manir – stvaranje pompe i dizanje prašine poznatim tračerskim mehanizmima;

329 Mehurići, šuške i ljubav do koske

Književno veče, a šta ste vi mislili?

5. domaći ljubić/obrazac: kalup iz lakih romana koji se prodaju na trafici (plus redovan dodatak u “Gloriji” plus zaostavština Milice Janković MirJam); nesrećne ljubavi; stereotipno pozicionirani junaci: dobra i loša devojka (čednost-razvrat; crnka-plavuša; osetljivost-hladnokrvnost); obavezan happy end sa ili bez primesa sete, tihog razočaranja, uz podrazumevano izmirenje “pravde” (Neko to od gore vidi sve); stereotip zabranjenih ljubavi (nacionalne, verske, socijalne razlike); neophodan fil: domaće političke i socijalne prilike, toposi iz novije istorije (ratovi, migracije);

6. priručnici za sreću, uspeh i blagostanje/obrazac: paleta saveta iskusnih žena po ugledu na tiražne autorke sa Zapada za najširu moguću paletu eventualnih tegoba i problema: estetskih, zdravstvenih, duhovnih, seksualnih, partnerskih uz nezaobilazni self-esteem, neophodan u najvišem mogućem procentu da bi stvari funkcionisale:

-  zavedi ga/zajebi ga/zgazi ga (12 cm potpetica ili ništa)

-  smršaj/zategni se/utegni se/pojavi se: “Pa da vidiš kako će da reaguje, čitaj: dotrči

- postigni orgazam u petoj sekundi/katapultiraj partnera direktno u Eden, tako da te zauvek pamti i da mu sve druge žene zaliče na puke amaterke (jer čemu sav trud ako ne bude tako?)

- budi samosvojna/finansijski nezavisna/fatalna: šefica na poslu, dama na ulici, domaćica u kući (sa ili bez keteringa, bitan je efekat), nezamenljiva u krevetu (kama sutra, danas, juče, zauvek)

-  instant duhovnost/instant fizička savršenost (Rešite se celulita do Petrovdana!)/zdravlje, mladost, lepota, samosvest;

- zavođenje/preboljevanje/razvođenje; autorsko obećanje: Bez muke i brzo! U ritmu epohe, akcenat je na ovom “brzo”, vreme je novac, a novac je sreća, mada, ali… Vaša sudbina je u vašim rukama i knjiga koju je Šarlot, “Seks i grad” (Sex and the City), bacila kroz prozor svog apartmana pogodila je u glavu prolaznicu kojoj je u tom trenutku bila najpotrebnija. Dar sa neba. Put ka prosvetljenju po stavkama i sreći u izobilju.

427 Mehurići, šuške i ljubav do koske

Bratska beletristika iz uvoza na sto stepeni celzijusa

JA JA JA ODAVDE DO BESKRAJA

“Meni je u stvari bilo muka od izobilja”, konstatuje Jasmina Mihajlović, nezadovoljna svojim boravkom u gradu svetlosti, koji opisuje u romanu “Pariski poljubac”. Zaključujući šta je zapravo muči, ona, kako navodi u romanu, gleda u “pladanj ostriga 10” i razne druge đakonije, poslužene u restoranu impozantnog hotela u centru grada. Čitaocu bi, osim ko nije sa Vrške čuke, trebalo da bude jasno koliko sve to košta. “Izgubljena u lavirintu lascivnog, erotskog zadovoljstva, smestila sam se u kafeu Jean-Paul Hevin’s u ulici Sent Onor u Parizu”, navodi Vesna Radusinović u svom eseju o čokoladi na početku romanu/hronici u čijem naslovu muškarce poistovećuje sa istom.

“Vremenom sam – gledajući taj Lotarov svet – shvatila da sreća ne leži u dužini broda ni u broju sedišta u avionu”, tvrdi Marijana Mateus u svom prvencu “Amuaž”. Nema razloga da joj ne verujemo. Evociranjem nečega što bi se moglo nazvati “sirotinjskim glamurom”, spisateljice ne samo da uspevaju da zagreju snove svake tinejdžerke koja mašta o životu ispunjenom mehurićima Dom Perignona i ukusom kavijara, uz obavezno inkorporiranje u svet koji to konzumira svaki dan, u pauzama fotografisanja za tabloide, već autorke sopstveni lifestyle čine transparentnim, na sva književna zvona. Meni, ne spočitavam to autorkama, ovi refreni najviše liče na staru, srpsku logiku: “Džabe si jeb’o, ako se ne pohvališ posle”. Nije to puko kopiranje Danijele Stil (Danielle Steel), Džeki Kolins (Jackie Collins) i drugih draguljarki, veleposednica lake književnosti sa Zapada. Ima tu nečeg specifično srpskog.

VRUĆE LITERARNE MAFIJAŠICE

Marijana Mateus se savršeno “uklapa” sa starijom koleginicom: “Tada još nisam bila svesna koliko sam bila značajna u njegovom životu. A sve što je on kasnije činio (Lotar Mateus – prim.aut) pokazivalo je koliko mu je stalo do mene. Njegova fascinacija je bila tolika da sam pomislila, pa dobro čime sam ja zaslužila da me jedan takav muškarac toliko voli (…) Gde god da krenem, gde god se okrenem, ne mislim na sebe, mislim šta bih mogao da ti kupim. Odem u radnju i ne gledam muške stvari, već samo ženske.”

O “istančanoj” sujeti autorki ovih romana, na osnovu svega napisanog, nije potrebno posebno govoriti. Međutim, hramu Ega, nalazimo i spisateljicu, koja po u delima zastupanim vrednostima predstavlja opozit do sada citiranim. Naime, Mirjana Bobić Mojsilović, za junakinju svog prvog literarnog čeda, “Dnevnik srpske domaćice”, kaže da je čuvarna, da veruje u Boga, da nije glupača, da ne pije etc. U njenim kasnijim romanima (“Happy end”, “Majke mi bajka”, “Tvoj sam”, “Glad”) provejava ideja romantične, a ne “ludo i brzo” ljubavi, tu ima i nostalgije i sete i (iskrenih) emocija, tužnih sudbina, rastanaka i sastanaka, snivanja i nadanja. Dakle, junakinja MBM neće izgovoriti o sebi ono što, zaista inspirativna, Marijana Mateus, kaže: “Oduvek sam važila za ženu koja je u neverovatnom skladu kombinovala vatrenu nepredvidivost i brutalno zdrav razum.” I sve to fontom 16, u izdanju Megatrend univerziteta (mora da ste čuli za njega, zaštitno lice mu je Nataša Bekvalac, koja je u međuvremenu postala tehnološki višak).

I dok se Marijana budi na “čudesnom ostrvu Kapri, koje je mirisalo na cool glamur”, heroine Mojsilović Bobić, uglavnom grcaju u Srbiji, u potrazi za ljubavlju, heteroseksulanom naravno, jednom i zauvek. Iako, superiornija (krivo sedi, al’ pravo besedi) u odnosu na sve, u ovom delu teksta pomenute koleginice, MBM se nastavlja na nit, iako to možda ne želi, Milice Jakovljević, Mir-Jam, čija je literatura ovih godina doživela neverovatan come back. I dok besnulje svoje proždiranje muškaraca krunišu novim litrima šampanjca, čuvarne i verne Srpkinje uspevaju da dosanjaju sopstvenu bajku.

82922 Mehurići, šuške i ljubav do koske

Nova plavuša, stara spisateljica

NA SRCU LAKA, U DUŠI PRAVOSLAVKA

“Doktor mi je rekao da sam otvorena pet prstiju i da mogu odmah da se porodim (…)Tada nisam baš najbolje govorila engleski, a nisam imala ni šta da kažem doktoru. Nije bilo ni potrebe za tim jer mi je on od prvog trenutka ulivao poverenje. Bio je poreklom Grk, pravoslavac”

Marijana Mateus, Amouage, p.84

U prvom delu ovog teksta postavio sam nekakav teorijski okvir, neophodan da bi se o savremenoj, megahit literaturi, reklo nešto više od “bljak, bezveze, krš” iako se nijednoj od ovih etiketa ne može ništa zameriti. Ostalo je pitanje – Šta sve prepoznajemo kao jeftino u ovoj tiražnoj priči? Ispostavilo se da su citati u tekstu bili povod za sjajnu zabavu i budući da sam obećao drugi deo, stavio sam akcenat na zabavni aspekt “sveg tog krša”, uz malo neizostavne – ironije.

ŠTA JE MARIJANA MATEUS ZAMERILA OLIVERU TVISTU?

“Doktor mi je rekao da sam otvorena pet prstiju i da mogu odmah da se porodim (…)Tada nisam baš najbolje govorila engleski, a nisam imala ni šta da kažem doktoru. Nije bilo ni potrebe za tim jer mi je on od prvog trenutka ulivao poverenje. Bio je poreklom Grk, pravoslavac. Rekao mi je da želi da, kada se porodim, bez obzira na to što mi muž nije tu, pozove sveštenika, koji će mog sina poprskati svetom vodicom. Pitala sam se kako ću sve to sama proći i izdržati” - opisuje Marijana Mateus svoj porođaj u Beču, nadovezujući se, bez predumišljaja svakako, na aktuelne “duhovne trendove”, na sve to “pravoslavlje za poneti”, čija je literarna karijatida njena starija koleginica, Ljiljana Habjanović Đurović.

Verovatno, autorka “Petkane” dublje “promišlja” Boga, nego Marijana Mateus, a možda se nama samo tako čini zbog Marijaninih golih ramena, seksepila i avantura. Uostalom, u svom prvencu “Amouage”, gospođa Mateus govori o “konzervativnom delu svog bića”, ali i o književnosti koju je zavolela još kao devojčica - “Prvo me je osvojio Branko Ćopić kada smo dobili da ga pročitamo za lektiru. Silno me je poremetio i Dnevnik Ane Frank, u petom razredu osnovne. Stvarno sam bila zaluđena literaturom.”

I odmah zatim, u prvoj sledećoj rečenici – provalija: “Na sreću nikada nisam bila u fazonu sirotog Olivera Tvista”, ali je zbog toga jako rano otkrila ruske klasike. Marijana priznaje da u tom periodu svog života mnogo više vremena poklanja knjigama “u odnosu na muškarce” i da je između Ane Karenjine i Nataše Rostove, uvek birala Anu, sa upečatljivom, originalnom argumentacijom – “Uvek sam odabirala ovu prvu zato što je važno imati svoju ličnost. Više ćemo biti cenjeni ako se pokažemo u pravom izdanju.” Šta nam je autorka ovim redovima želela reći ostaje čudno nejasno, ali njene čitateljke će je verovatno razumeti.

KO SKIDA VELIKU MAMU?

Pored svih svojih pisanja, a sećamo se korica na kojima se smeši pored zemaljske kugle, verovatno nadajući se tome da je jednom čitavu pokori, ambiciozna Mira je završila i kao fiktivna junakinja literature, u prvom delu ovog teksta više puta pomenute – Vesne Radusinović. Tu smo na terenu, suprotnom, a opet bliskom “duhovnom stvaralaštvu” a la Ljiljana Habjanović Đurović. Reč je o napajanju žučima tabloidne štampe. Sama spisateljica je u više navrata dajući intervjue govorila: “Ako nemaš petlju da budeš pevačica, onda pišeš o estradi”. Formula je jednostavna. Kako pisac može da živi od folka? Tako što piše o njemu. Otuda toliko silikona, najlonskih suknji i usijanih asocijacija na stvarne likove, političara sakrivenih iza izmišljenih imena, gradskih i prigradskih tračeva u njenim romanima. Inače, zvanično, za javnost, na sve to je veoma gadljiva. Ona samo stvara “krokije”, duhovite hronike o jednom vremenu. Tako (joj) je govorio Milomir Marić.

108 Mehurići, šuške i ljubav do koske

Spisateljica, ali friška

U jednom od tih krokija, “Ostrvo muškaraca, obala žena” našlo se i poglavlje o Velikoj mami, koja je, opsednuta opstankom svog supruga na vlasti, sanjala ružan san: “Sa obale reke posmatrala sam trsku kako se savija. Cvrčali su cvrčci i bilo je sparno kao i uvek u julu, dozivala sam ptice, zrikavce, kornjače i puževe i razgovarala sa biljkama. Nežne latice su okretale od mene svoju glavu na drugu stranu i nijedna šumska zver mi nije prišla. Čak sam imala osećaj i da me se plaše, znate…”

Velika mama se obraća belom magu, inače crncu, Karlitosu, jednom od onih čijoj je profesiji, po našim palanačkim predanjima, pardon, urabim legendama – veoma verovala. Autorka romana je morala biti verzirana u te priče, svakako ne zbog toga što su je zanimale, već što su pukim slučajem dospevale do nje. Vesna je samo bila predana, vredna i odgovorna. Skandal nastaje u trenutku kada Mama treba da izvrši obred pročišćenja od loših uticaja što podrazumeva razodevanje pred magom: “Jao, ja se nikada u životu nisam ni počešljala, a kamoli skinula pred nekim muškarcem. Čak ni pred mojim mužem, našim dragim predsednikom i vođom napaćenog čovečanstva.”

1110 Mehurići, šuške i ljubav do koske

Završila drugi roman pa ti vidi, bato

OK, Radusinovićka ume da bude duhovita, iako je ovaj tekst pogodniji kao dramski predložak u nekom bulevarskom pozorištu ili kao tekst za strip u “Svetu”, ali ona voli da se njeno pisanje naziva književnošću, iako je bez “konekcije” na tabloidnost u svim njenim vidovima – neostvarivo. Štaviše, većina tih romana je zapravo produžena verzija tabloida samo bez fotografija, na više strana i sa većim fontom kako bi se nabila gramaža. Zbog svega toga, ne bi trebalo propustiti zenit obreda kada Mama mora da uzme med iz isceliteljevih usta: “Ju, ja se nisam u životu poljubila tako ni sa mojim mužem a kamoli sa crncem…”  Toliko o hronikama.

I tako ukrug. U konstantno širenje. Tek da znate manekenka Ivana Stanković završava drugi roman. Suzana Mančić autobiografiju. Ana Nikolić uradila prvu modnu kolekciju. A Cakanin muž je fashion victim. Živeli!

PS. “Učlanjena sam u biblioteku. Izdavači mi poklanjaju nova izdanja. Nemam novac da kupujem knjige.” Gordana Ćirjanić, prošogodišnja dobitnica NIN-ove nagrade za roman godine

Izvori fotografija: pravda.rs, marijanamatthaeus.com, kurir-info.rs, mirjanabm.com, mojavaros.rs, e-novine.com, novosti.rs, story.rs, tracara.com


Milan Nikolić je mladić u godinama. Opredeljen za on line verziju života. Pisac koji je sa Parnasa prebegao na internet. Postao voljen tek kada je naučio da živi omražen. Neretko pogađa istinu zbog čega ga zasipaju poljupicima ili kamenjem. Kad ne piše – spava.