Meni se dušo od tebe ne rastaje

Meni se dušo od tebe ne rastaje

U kasne sate dozvoljavam sebi da glasno mislim. Noć mi je prijatelj i ćuti. U kasne sate pišem ovo dok teram sebe da ne razmišljam o stvarima koje navode na strah. I onda se setim da mogu da vam ispričam priču, baš kao što majke čitaju deci pred spavanje. E ovako. Moja “bila jednom jedna” bajka počinje na sasvim drugačiji način. Glavna junakinja nije bila princeza, nije izgubila staklenu cipelicu i ne, nije čekala princa. Ona je samo pojurila za princem, koji je inače jako uobražen i morala je da se pomuči da pridobije njegovu pažnju. A onda kada je pomislila da ga je uhvatila, prošaptao joj je da se on ne udvara. Koliko god loše ovo zvučalo, da započnemo bajku. Pa kaže ovako.

Bezveze period za njega, nju, bezveze po oboje. Oni su se u stvari svakog slobodnog trenutka, kada nisu bili opijeni pogledima, svađali. Koristio je noći da je ne pita skoro ništa, a da sazna sve. Koristila je poglede da pobegne od samoće, a dobije smeh. Srdito mu je govorila da se ne zaljubi u nju. Naravno, potajno misleći da je to nebuloza, jer ipak je on princ i to uobraženi. Imali su običaj da sede na klupicama i uglavnom se smeju. Te večeri klupica je bila hladna, a ona uplakana. Dobri stari stih iskoristio je da probudi u njoj najdublja osećanja. “Meni se dušo od tebe ne rastaje.” A ona, ona je upotrebila znanu već frazu da zimi lakše sakriješ ljubav. Šmrcneš i kažeš da si prehlađen.

Slika 125 Meni se dušo od tebe ne rastaje

Grli me tako jako da slomiš mi prošlost

Zatvorila je oči. Prvo što je osetila bili su njegovi prsti koji klize niz lice, pa polako niz vrat. Samo je uzdahnula. Sve je znala, ali ne i da objasni osećanja. Kako nekome koga tako malo zna reći da je u njemu videla sebe onakvu kakva stvarno jeste. Bez imalo stida da se skine, kaže svoje najprljavije misli, prošapta nežne reči, jer, verujte nije ni slutila da će joj se taj uobraženi princ dopasti. Grešio je i savršeno je nikada nije folirao. Prijateljski joj je priznao da je prevario još dok nisu zajedno zagrejali postelju. Prevarena, a još nije ni voljena. Računa li se to? Nešto na putu da bude tvoje, biva tuđe. Makar na tren, ono prestaje da bude nevino i čisto u očima ove lude. Ta ista luda, pojurila je kući, a odmah posle kad je stigla u topli stan, pustila mu poruku.

Slika 213 Meni se dušo od tebe ne rastaje

Hteo, ne hteo, moraš živeti sa činjenicom da život nije bajka

Važno je što to osećam, pomislila je. A on je savršen za beg. Ali, ako bežiš sa nadom da pobegneš, a upleteš se u novu mrežu, ova životinja biva uhvaćena u zamku ljubavi.

Ona baš voli komplikovane ljude, voli nekome ljubav da da. A njegove oči bile su željne prave, iskrene ljubavi. Ljubavi koja se broji treptajima oka, meri poljupcima i živi od vazduha, koja se oseti najčešće kad je hladno i kad zagrljeni šetaju gradom. On voli solitere, ona nebo. Uvek su se nalazili negde između, kod zvezda. Dan i život menjala bi da joj srce bude puno. Priča je prosta, što ga manje zavoli, manje će da boli. Ova bajka nema kraj koji, kako to već ide, biva srećan. Odlučila je da priča ostane nedovršena. Neka kraj budu tri tačke, koje podjednako bole kao i probuđena ljubav. Ona ne zna šta će sa ovim početkom koji ima šanse da se pretvori u ljubav.  Zavolela ga je kada je bio najgori, a ponos je ono što sledi…

Izvor fotografija: weheartit.com


Violeta Stojanović, student novinarstva, ide kroz život sa velikom željom da napreduje i voljom da svoj optimizam širi na druge. Najveće bogatstvo su joj dve rođene sestre. Uvek spremna da podari osmeh i toplu reč, a sa vama bi da deli i najdublje misli i osećanja. Uživa u dobroj muzici, filmovima, divi se umetnosti.