Mladi ruski pisac Dmitrij Aleksejevič Gluhovski otvorio je blog. Počeo je da objavljuje materijale koji prethode romanu, skice, zabeleške i drugo. Zatim je ponudio čitaocima jednu po jednu glavu potpuno besplatno. Tako je nastao roman “Metro 2033” koji je objavljen u ogromnom tiražu 2005. godine i osvojio nagradu evropskog udruženja za naučnu fantastiku. Nastavak, “Metro 2034” izašao je 2009. u Rusiji i odmah je otišlo tri stotine hiljada primeraka. Procenjuje se da je broj čitalaca, računajući korisnike interneta, veći od dva miliona. Takođe je nastala kao eksperiment, budući da je za knjigu komponovana muzička podloga i upriličena izložba slika.

Zanimljivo je da Gluhovski nema nameru da piše naučnu fantastiku, već neku vrstu magijskog realizma koji su svojstveni Miloradu Paviću i Zoranu Živkoviću. Dmitrij je povodom Pavićeve smrti dao obiman intervju za “Politiku”, budući da je bio veoma vezan za starog majstora, kao i sam grad Beograd. Neko vreme je i živeo u Beogradu, što nije neobično, s obzirom na buran životni tok Dmitrija Aleksejeviča.

Školovao se u Izraelu, gde je i radio kao ratni izveštač. Takođe je živeo u Nemačkoj i Francuskoj, pa tečno govori i engleski, nemački, francuski, hebrejski, španski i naravno ruski. Jedno vreme radio je i kao voditelj na Mayak Radio Station-u, a pisao je i za “Harper’s Bazar”, “L’Officiel” i “Playboy”.

“Metro 2033” pripoveda o putovanju mladića Artema kroz tamne vilajete tunela bivšeg moskovskog metroa. Radnja je smeštena u postapokaliptični svet. Moskovljani su se u osvit rata povukli u tunele ispod grada, u zvanično najveći nuklearni zaklon na planeti. Dvadesetak godina kasnije, u mraku se nastavilo distopično društvo, okupljeno oko ostrvaca životnog prostora – bivših stanica metroa. Artemka je rođen na površini i ostao je bez roditelja. Njegovo naselje zadesila je strašna nevolja i to baš u času kada je počelo malo lakše da se živi, jer je njihov napitak od pečuraka postao nadaleko poznat. Pored uobičajenih podzemnih opasnosti i mutanata, Artemovu stanicu počinje da pohodi tajanstvena nova vrsta. Lovac po imenu Hanter dolazi da ispita situaciju i zavetuje Artema da u slučaju da se ne vrati, odnese poruku u najveću stanicu, gotovo mitski Polis kojim vladaju naučnici i vojnici.

Gluhovski na uobičajeni motiv putovanja kao samospoznaje dodaje još jedan sloj otkrovenja, pitajući se zašto čovek uopšte živi i kako je preživeo tako ubog i krhak. Osim što spoznaje o sebi, Artemovo lutanje opisuje nam život u podzemlju. Ljudi prave rakiju, gaje svinje, kradu sa površine multivitamine, gorivo i druge sirovine, trguju, ratuju ujedinjuju se i dele, nimalo izmenjeni i prevaspitani katastrofom, već ogoljeni do primarnih obličja. Dmitrij ide dalje, pa je treći sloj Artemovih putešestvija kritika savremenog ruskog društva. Zaključujući da čovek ne može opstati bez smisla, Gluhovski nam prikazuje različite ideološke sisteme. Obilazeći tunele i podzemna naselja ušančena u stanicama metroa, Artem susreće komuniste; i Staljiniste i Trockiste, kapitaliste, odurne pripadnike Gilde trgovaca, bandite i pljačkaše, neonaciste, vernike; bratstvo koje podseća na Jehovine svedoke i divljačko pleme obožavalaca Velike Zmije, tu su i usamljeni pojedinci, mistici i mudraci, kao i praktični ljudi, sitni lopovi, ali i heroji i idealisti poput Hantera. Premda su Gluhovskog okarakterisali kao antikomunistu i nacionalistu, nisam video tipične tragove rusofilskog govora. Ako možemo iz knjige da čitamo stav Gluhovskog i ako je to uopšte uputno, on je pre nekakav nostalgičar koji se pita zašto je sve bilo tako kako je bilo i da li postoji neka ljudska mera Rusije? Tim pre što se knjiga na samom kraju bavi samokritikom na nivou čovečanstva.

Knjiga je veoma pitka, pa se njenih osam stotina stranica može savladati za jedan dan. Priča ne gubi ritam, nema padova energije. Čak je i u samoj završnici živa i uz manja vrludanja drži pravac pripovednog toka. Gluhovski je veoma obrazovan, veoma talentovan, prevod je sjajan, ali se ipak vidi da mu je “Metro 2033” prvi roman. Glavne zamerke sam imao na pojedine epizode za koje je jasno da ih je pisao pod uticajem komentara čitalaca sa interneta. Povremeno mi se čini da vidik pripovedača olako prelazi preko ljudi i događaja da bi se zaustavio na nekom drugom, ne manje važnom, mestu. Hoću da kažem, premda priča nema istinske prekide, prepoznaju se neizbrušena mesta na kojima je Gluhovski morao da pojača gas da bi održao priču i vitalnost pripovedanja.

Kažu da se pisac postaje tek drugom knjigom. Kako je “Metro 2034” napisan samo da bi se fanovima dalo još iste hrane i otkriva priču sporednih tokova koji nisu ispričani do kraja u prethodnoj knjizi, mislim da ću sačekati Dmitrijevu treću knjigu da bih doneo sud da li je zaista postao pisac ili ne. Treća knjiga objavljena je još 2007. godine i naslov joj je “Sumerki” (It’s Getting Darker). Po sredi je triler o kraju sveta koji pokušava da spreči Dmitrij, prevodilac koji teži da pronikne u tajanstveni dnevnik konkvistadora. Knjiga je na neki način ruski odgovor na Čaka Palahnjuka i Dena Brauna. U svakom slučaju, “Metro 2033” je dobar roman. Vraća nadu da fantastika kao žanr nije samo utočište neukih skribomana i prostor jeftine zabave. Ima nešto što je po tonu morala spaja sa Andžejem Spakovskim i Geraltom, premda ne više od prisenka. Cena knjige nije mala, ali je samo izdanje (Dereta) veoma dobro opremljeno, kvalitetno odštampano i sve pohvale Snežani Kondić za odličan prevod. Toplo preporučujem.


Ranko Trifković nije bio siguran da li je bata ili seka. Zato se pridružio putujućem pozorištu, te je igrao i pevao širom Evrope. Kad je skapirao da je bata posadio je hektar i odao se poljskim radovima. Možete ga zateći na blogu Igrorama

Editors choice