Mi i Vi

Mi i Vi

Rizikujemo da dobijemo etiketu paranoične osobe ako se obrušimo na medije i manipulacije kojima smo putem njih izloženi. Ipak, ako se samo na tren upustite u diskusiju o muško-ženskim odnosima, što je neiscrpna tema, nameće se zaključak da su za potpuno apsurdna i u osnovi pogrešna mišljenja krivi upravo mediji.
 
Bombardovani smo najnekvalitetnijim sadržajima. Na temu ljubavi malo se priča, a i to malo je mahom nevešto i u diskusiju se uvode površni ljudi potpuno jeftine filozofije.
 
Oni slici daju tigrast dezen sa tirkiz šljokicama. Muzika kojom se boji tema varira od “one su seksi i na njih svi se lože, one vole skupo njima se može” (pevačica deluje kao draga osoba, i nudi ono što se očito kupuje – tako da ovo nije kritika njoj lično) pa do malo sofisticiranije verzije “muškarcu samo treba kurva”! Kom muškarcu? Onome što se loži? Imamo li definiciju kurve? Muški rod od kurva je kurvar? Je li to pogrdno? Ili je i on kurva?
 
Na malim ekranima imamo osobe koje se pitaju šta se dešava u sledećem slučaju – Ka krevetu kreće vamp “riba” šminka, frizura, halteri, štikle, nakit, svila, veštačke trepavice, nokti, kosa, sočiva, grudi, steznici, itd. U “akciji” je žena koja zna šta radi – posvetila je temi godine i godine istraživanja – časopisi, filmovi, tračevi, čak je i bakica na samrti u amanet ostavila samo sledeće – “podaj u svakoj prilici”?! Bezmalo 100 godina pod ovim svodom, na ovom “bijelom dunjaluku” i kada se već sprema Bogu na istinu iz skoro stogodišnjeg iskustva žena ženi, baka unuci, borac borcu, majka budućoj majci ima samo da kaže “i kad ti nije do toga ti podaj”. Tužno! Banalno! I gorepomenuta pita kada se sve završi, čovek zadovoljan i zadovoljen zahrče, šta onda? Ona žena takođe mora da spava, a da bi zaspala mora povaditi dodatke, skinuti šminku, i da hoće neće moći da spava sa steznikom i u štiklama. Sutra se čovek budi i šta će pomisliti kada vidi običnu ženu pored sebe? Treba li uopšte komentarisati dilemu. Lep stih kaže “Grehota je o tome i misliti”.
 
U pisanim medijima sam primetila da se sve češće podvlači crta i onda smo sa jedne strane mi, a sa druge vi. Mi smo, navodno, sa jedne planete, a vi valjda sa druge. Ma nije nego!!!
 
I sve češće čujem u svakodnevmim razgovorima – “Vi praktično o svemu odlučujete. Same ste tražile.” Ono što podstiče na razmišljanje je svakako teza – vaša funkcija je reprodukcija!!! Naša?! Možda ja nisam dobro informisana, možda sam se izgubila u “prevaziđenoj” književnosti, možda sam izgubila korak sa vremenom u kome živim i na kraju možda sanjam, pričam i pišem gluposti, ali sam stvarno mislila i mislim da je BAR to zajednička funkcija. Od početka do kraja. Najvažniji projekat naših života koji nas trajno vezuje i koji nas u svakom vremenu i svim okolnostima stavlja, ako već nismo u šta neću da verujem, na istu stranu.
 
Možda bi NAMA bilo fino da se manemo jeftinih saveta i prazne priče. Da se okrenemo sebi i NAMA. Da se ne branimo jer niti imamo od čega, niti od koga. Da budemo moderne gejše naravno, da idemo na časove senzualnog plesa, striptiza, što da ne, ali i na časove kulinarstva, joge, gajimo bonsai, igramo tango, čitamo poeziju, bavimo se religijom, filozofijom, modom – ko voli zašto da ne, bavimo se domom, organizacijom putovanja malih i velikih, organizacijom praznika. Da budemo romantični do patetike, da otvaramo vrata, kupujemo cveće i čokoladice, da se lomimo u teretani ili da se ne lomimo, da šetamo kučiće, na sav glas kažemo MI smo trudni, NAMA sreću kvari pms, NAS je posao slomio i sad nismo za akciju i MI smo, naravno, frustrirani, ali MI se razumemo pa ni to nije smak sveta. Problem nije u njemu, a ni u meni i ne treba da ga “animiram”, zastoj je nastao jer su NAM okolnosti trenutno nenaklonjene, ali MI već znamo šta sa “džombama na putu”, nisu ni prve ni poslednje i biće ih i kada i ako uđemo u Evropu, Aziju, odemo na Mars, gde god smo već krenuli jer MI smo na makroplanu mali i nebitni, a za makroplan nam nešto i puče štikla.
 
MI smo carevi NAŠEG mikroplana i NAŠEG univerzuma. Caka je samo kome biti gejša ili princ na belom konju. Ne može se biti MI sa bilo kim. Treba vremena i energije. Treba vere. Snage da se izbegnu igrači i blejači. Što reče jedno divno biće – “Ne mogu ja da igram igrice, ako je čovek preko puta potpuno iskren, ako je otvoren kao knjiga. To bi značilo da se igram sama sa sobom”.
 
Znači, otvoren um i srce. Hrabri su uvek IN. Ovi otvoreni su tu negde, samo ih treba prepoznati, oni dođu kao prolećna kiša, osveže život, njih vredi sačekati. Sa njima se može biti MI. Nipošto kao ćurke i ćurani gutati sve što naiđe i ponudi se. Već sam jednom napisala i stojim pri tom da se nudi sve i svašta, ali ne prihvatiti sve što se nudi je pitanje stila. Opasnije je nekritički čitati, slušati, verovati u ono što se najglasnije čuje i najviše puta ponovi nego jesti, piti i disati otrove. Na kraju kritički stav je nužna osobina intelektualaca.


Ivana Močević je profesor italijanskog jezika i književnosti, težak zavisnik od dobrih romana, poezije, nasmejanih i hrabrih ljudi, kafe, svih vrsta slatkiša, putovanja. Obožava Beograd, svoju sestru i svoje čarobne prijatelje.