Jednom u životu sam volela nekog više od sebe, ili sam bar mislila da je tako. Rekli su mi da kad prođe neko vreme, kad “mi” ne budemo bili “mi” i kad se on bude našao novu “mene” da će mi biti teško. Prolazilo je vreme. Čula sam razne priče, ali nijedna me nije dotakla. Štaviše, bila sam previše razočarana. Nije to njegov nivo. Zaslužuje bolje. Ali neku kao ja, nikada.

Naravno, mali je ovo grad u njemu sve se zna, došle su priče do mene, “kao slučajno”, da se zaljubio. Nije mi bilo svejedno. Nisam znala kako da odreagujem na pravi način. Nisam čula to do sada. Mislim jesam, ali kao “zaljubio se”.
Bilo mi je čudno. Setila sam se nas, dok sam slušala priče, a kroz glavu mi se motala sto i jedna stvar. Više nisam mogla da slušam. Naravno, pravila sam se, mada i da sam htela, nisam mogla. Zamišljala sam tu scenu. Njih dvoje, on i ja.

v1 Mi, on i ona

Znaj da nijedna nije kao ja. To moraš da shvatiš

Drago mi je, neću da lažem, ali i ne. Baš je ružno što ovako nešto mislim i osećam, ali imam utisak kao da ga delim sa nekim. Bolesno je. Veći vremenski period je prošao. Nema nas. Mi ne postojimo. Ali neka nova “ja” se pojavila. To me je zabolelo. Jer nijedan kao on se neće pojaviti u mom životu, ili još uvek nije.

Dok sam išla ka kući, kroz maglu su mi se vraćale priče o njihovim provedenim danima, noćima, pažnjama… Ne, nije moguće. Steglo me je u grlu. Nisam mogla, stala sam i kao u filmu, vraća se scena – on, ja, naše mesto. Mi. I jedna suza.

Izvori fotografija: Scandal.rs, Blindgossip.com


Zvončica je jedna mala plava koja je previše emotivna.

Editors choice