Kako sezona praznika sve više uzima daha, stalne žurke i proslave mogu da smekšaju i najhladnije među nama. Uhvaćeni smo u kovitlacu uživanja i svi očekuju malo našeg vremena; istovremeno, kupovina, hrana i piće stvaraju sasvim novu sliku zimskih praznika, zbog koje je prava vrednost Božića često zaboravljena.

Kada god proslavljamo Božić, priča je ista, a period proslava traje nekoliko sedmica. Što se mene tiče, ja već osećam praznično raspoloženje. I, mada mi se često desi da za to platim i previše, ja nisam Ebenezer Skrudž (Ebenezer Scrooge) i planiram da iskoristim sezonu proslava da uživam sa svojim prijateljima.

Među uobičajenim decembarskim asortimanom, nešto mi je posebno ukazalo na to kako se Božić može dočarati svima nama. Sve je započelo sa orlom ukrašenom pozivnicom na prijem kod ruskog ambasadora u Londonu. Uvek srećan da prihvatim poziv na zabavu, posebno pod tako svečanim okolnostima, odmah sam pristao.

Povod je bio odavanje počasti Evi Šlos (Eva Schloss), Nemici jevrejskog porekla, bliskoj prijateljici iz detinjstva Ane Frank, čija je polusestra kasnije poslala. Sličnosti između njihovih života su neverovatne: obe su se odselile u Amsterdam kao mlade i obe su, potpuno nedužne, patile pod nacističkom vladavinom. Nažalost, samo je jedna od dve mlade devojčice iz Drugog svetskog rata izašla živa.

I Eva i Ana su morale da se kriju tokom nacističke okupacije Holadnije u Drugom svetskom ratu. Kao i Anino, i Evino sklonište je otkriveno, a ona je odvedena u koncentracioni logor. Dok je Ana, kao što svi znamo, stradala u Bergen-Belzenu, Eva je preživela tretman u kampu, a spašena je i udomljena od strane ruskih snaga. Od tada, svoj život je posvetila posećivanju škola, zatvora i skupština, gde je delila svoja iskustva i neumorno radila na sprečavanju razornih efekata mržnje.

Upoznati Evu i čuti njenu priču je bilo neverovatno iskustvo. Jednom sam posetio Bergen-Belzen i bio sam zaista dirnut tišinom i usamljenošću tamošnjih spomenika. Eva je imala sličan uticaj na mene. Pričala je o svojoj porodici, razorenoj ratom, o tome kako je mesecima živela u skloništu i kako se čvrsto držala za život dok su ljudi oko nje umirali od gladi, mučenja ili bolesti. Treba se setiti da su milioni, uključujući i mnoge na Balkanu i u istočnoj Evropi iskusili takve strahote.

Osim slikovitih priča o preživljavanju, još nešto me je duboko pogodilo te večeri – Evin odgovor na pitanje da li je oprostila nacistima sve što su učinili njenoj porodici. Glas joj nije zadrhtao, a odgovor je bio jasan: Ona danas ne misli ništa lose o Nemcima, ali nikada neće oprostiti nacistima koji su počinili sve one zločine čiji je ona svedok. Pričala nam je kako se jedan čovek ponudio da se moli za njen oproštaj jer će ona, rekao joj je, u oproštaju pronaći mir. Odgovorila mu je da ne gubi vreme. Nikada im neće oprostiti. Ovo je nešto što ljudima nije lako da čuju.

Poruka je bila jasna. Ceo narod, cela nacija ne može biti odgovorna za zločine pojedinaca. Ovo je nešto na šta bi svi trebalo da obratimo pažnju.

Dok se čvrsto držimo religije za vreme Božića i Vaskrsa, za mnoge se ona tamo i završava. Biramo šta ćemo poštovati, u pokušaju da religiju prilagodima svom načinu života; sa druge strane, spremni smo da “kaznimo” druge kada se njihova dela ne poklapaju sa našim normama. Kao što velika engleska pesma kaže: “Grešiti je ljudski; praštati božanski.” Ponekad ipak treba da priznamo da smo (samo) ljudi.

Ovog Božića, bilo bi dobro da porazmislimo o Evi Šlos i milionima koji i dalje pate zbog predrasuda i gonjenja. Svi mi imamo neke svoje demone sa kojima se borimo i lične probleme sa kojima pokušavamo da izađemo na kraj. Kako ćemo to učiniti najviše govori o tome ko smo zaista. Srećan Božić.


Markus Ejgar je britanski novinar, PR menadžer i autor bloga W!LD RooSTeR. Strastveni je ljubitelj filma, muzike i dobrih knjiga, a na svom blogu redovno izveštava o savremenoj kulturi u Srbiji i na Balkanu. Uživa u svirkama i malo toga voli više od odlične hrane s dobrom bocom vina.

Prevod sa engleskog: Uroš Pajović i Dejana Knežević

Editors choice