”Miris kiše na Balkanu” – Gordana Kuić

”Miris kiše na Balkanu” – Gordana Kuić

Miris kise na Balkanu 1 Miris kiše na Balkanu   Gordana KuićDa li ste ikada, mirišući svoj omiljeni cvet, uživajući u oporom mirisu prve jutarnje kafe, imali osećaj da se kao nekom magijom vraćate na staze nekih prošlih dana koji i dalje žive samo u vašim sećanjima? Učini li vam se ponekad da u vazduhu osetite miris majčinog parfema koji vas seća na neki davni zagrljaj koji vam je pružio utočište tada tako potrebno? Ili osetite miris bakinih uštipaka koje ste tako voleli a koji u vama bude prijatna sećanja na staricu koje više nema? Mirisi, ponekad, mogu da nam vrate slike prošlosti, da nam prenesu duh nekog davnog vremena mnogo više nego što su to u stanju neke stare, već izbledele fotografije koje smo ostavili  tamo negde da kupe prašinu. Mirisi nas sećaju na neke nama drage ljude kojih više nema, spajaju nas sa našim precima, sa onim tako bitnim porodičnim korenima bez kojih danas ne bismo bili ono što jesmo.

Mirisi koju su spasili jednu jevrejsku porodicu od zaborava, isti oni mirisi koji su nas, zahvaljujući peru spisateljice  Gordani Kuić, vratili na Balkan na kome se istorija skoro uvek ponavlja.”Miris kiše na Balkanu”, prvi deo triologije Gordane Kuić koju osim ovog romana obuhvataju i dela „Cvat lipe na Balkanu“ i „Smiraj dana na Balkanu“, objavljen je prvi put 1986. godine i do sada je imao 22 izdanja. Ova porodična saga, koja će vas osvojiti još na prvo čitanje,  je istinita priča, bazirana na istinitim događajima a posvećena je Blanki Levi, autorkinoj majci.  Priča prati sudbinu jedne sefardske, jevrejske porodice, nastanjene u Sarajevu, u gradu u kojem različitost nacija i vera igra veoma bitnu ulogu, a smeštena je u periodu koji obuhvata oba svetska rata. Junaci ove majstorski ispričane priče, koja prelazi granice običnog istorijskog romana , su članovi porodice Salom: majka Estera i otac Leon, ćerke Buka, Klara, Nina, Riki i Blanki, i sinovi Atleta i Elias koji će čitaoce vratiti u neka druga vremena ali koja se, pak, ne razlikuju tako puno od današnjice.  Autorka Gordana Kuić, na savršen način i sa puno detalja, dočarala nam je ne samo običaje jedne jevrejske porodice, njihovo uklapanje u nove društvene tokove i težnju ka emancipaciji koja bi mogla da uništi njihov sefardski identitet i tradiciju kroz mešanje sa inovjercima  (starosedeocima), već nas je, zahvaljujući svojim  jednostavnim opisima,  približila tadašnjoj intelektualnoj sredini gradova poput Sarajeva, Beograda i Zagreba.  Dovoljno vam je da pomislite na jednu od glavnih junakinja,  Blanki Salom, na njenu vezu sa Srbinom Markom Koraćem, i da shvatite puno toga o odnosima između sefardskih jevreja i lokalnih sarajevskih porodica.  Ili da listajući stranice ovog remek dela upoznate  Rikicu, primabalerinu pozorišta u Beogradu,  jednu od sestara Salom,  čiji je život i rad skoro savršeno opisan, i da osetite taj umetnički duh grada tog vremena.  U svom vraćanju u prošlost autorka je otišla čak mnogo dalje od pričanja životne priče svoje porodice, pokazala nam je nešto veoma bitno, a to je da se od neminovnosti  istorije ne može pobeći.  Prikazala nam je istoriju ne samo kao đavola  koji se u cikličnim periodima vraća i kuca nam na vrata, već kao i simpatičnog ali pomalo šašavog šaljivdžiju spremnog da svakog trena promeni izgled kartama sa kojima se igra. ”Upoznati svoju porodicu znači saznati više o seb” – rečenica koja otvara ovaj roman na najbolji način opisuje ovo delo koje će u vama probudi mnoge emocije i koje  će na vas sigurno ostaviti utisak.

Ne znam koliko će ova porodična saga, maestralno napisana sa toliko detalja i opisa koji čitaoca ne ostavljaju ravnodušnim (govorim to iz svog ličnog iskustva) dopreti do vas. Kada su mi je preporučili ovog leta, moram da priznam da nisam poznavala ni autorku ni knjigu, iako puno čitam i knjige su oduvek bile moj svet. Sa nestrpljenjem sam očekivala da knjiga stigne do mene. Kada sam jedne večeri počela da je čitam, skoro sam dočekala zoru sa istom, prosto nisam mogla da je ispustim iz ruku. Svaka stranica više koju bih prešla, budila je neka nova osećanja u meni i prosto me začarala toliko da nisam mogla da se zaustavim dok je nisam pročitala.  Knjigu „Miris kiše sa Balkana“,  iz koje sam naučila mnogo o sefardskoj jevrejskoj zajednici, o njihovoj kulturi i običajima, o njihovoj tradiciji, bih preporučila svim ljubiteljima pisane reči, svima onima koji uživaju u čitanju dobre knjige.  Po ovom romanu, ne smemo zaboraviti, rađena je i istoimena dramska  predstava zemunskog pozorišta Madlenianum, postavljena na scenu prošle godine, a ako ste je gledali, i ako vam se dopala, nema šanse da to isto ne doživite čitajući knjigu. Ja lično više volim da čitam, da u svojim mislima sama stvaram slike, ali sve je to stvar ličnog ukusa. No, to me sigurno neće sprečiti da gledam seriju „Miris kiše sa Balkana“, koja se trenutno snima na lokacijama u bivšoj Jugoslaviji, a sve to u režiji Ljubiše Samardžića, kada se bude prikazivala. Da li će mi se serija dopasti koliko i knjiga, to već ne znam, ali ne sumnjam da ću, kao i vi, verovatno uživati u prikazivanju iste.


Emina Ristović za sebe kaže da je večiti nostalgičar i pisac u pokušaju. Reči su njena igračka.