Plovili smo ka jugu. Na najvišoj palubi ogromnog broda sa koje puca vidik na kopno iza nas, bela lanena košulja lepršala je na vetru klizeći sa golih ramena. Sunce je jako. Pred nama Sicilija kao na dlanu.

“Kosa ti je poput zlata”, reče pruživši mi čašu vina.

“Na jednu flašu vina idu samo dve čaše, takvo je pravilo”. Da, po njegovom bontonu. Nasmejah se blago ovoj izmišljotini, dok je on već, sa čašom u levoj, olovkom u desnoj ruci i sa papirom na kolenima povlačio nejednake linije. Umetnost je bila njegova ljubavnica.

“Jesam li ti nekada rekao koliko volim tvoju tršavu kosu koja u sumrak neodoljivo miriše na prolećni vetar?”  Govorio je to i ranije, ali sada je na otvorenom moru, uz miris vina i boje zalazećeg sunca zvučalo mnogo lepše.

Brzo smo se približavali ostrvu ostavljajući italijansko tlo za nama. Naš dolazak najavljivali su i nestrpljivi putnici koji su u punoj pripravnosti i sa već spremnim prtljagom odbrojavali svaki minut dok smo plovili preko Mesinskog moreuza. Nas dvoje smo vreme plovidbe proveli kraj brodske ograde, sa vetrom u kosi i jarko crvenim zracima popodnevnog sunca na licu, odričući se svih udobnosti luksuznog broda. Možda smo drugima ličili na dvoje čudaka koji verovatno planiraju da skoče sa te ograde i da otplivaju do kopna, s obzirom da se nismo pridružili grupi koja je poput Huna pojurila ka izlaznoj kapiji broda ne ispuštajući iz vida, kao znak raspoznavanja, zeleni kišobran brižnog vodiča.

Brod je polako pristajao. Vodič je uzbuđeno pričao o srdačnosti pet miliona stanovnika i pet miliona načina kako potrošiti koji cent više. Srećom, tu se naš put sa ovom zanimljivom grupom turista završava, jer mi zapravo nismo ni bili deo ove “horde”, čija će maršruta u narednih desetak dana do tančina biti isplanirana prospektom turističke agencije. Mi, zapravo, nismo imali plan. I dok smo ostavljali iza sebe, kao usputne stanice, vesele i bučne ulice sicilijanskih gradova, postasmo i sami donekle svesni one mističnosti o kojoj smo slušali od kako smo krenuli. Iako nevidljive, tajne prelepog ostrva, jednostavno, bile su svuda oko nas. Mir i lepota ispuniše nam srca i oči.

Slika 134 Mirisi, vetrovi i more

Sa njim su trenuci bili rečima nemerljivi

Naredne dane provodili smo u iznajmljenom apartmanu broj 213, zamišljajući da će nam ta ozloglašena trinaestica svakog časa na vrata dovesti pravu sicilijansku mafiju. Ali umesto njih u našu sobu dopirali su zvuci i mirisi sunčanog Mediterana.

Po vrelim letnjim danima vozili smo se mediteranskim ulicama na iznajmljenoj Vespi, kupali se na zabačenim stenovitim plažama i udvarali se jedan drugom na zavodljivom italijanskom. Prilazili smo lelujavoj vodi, a onda, neverni moru, prepuštali se sunčevim poljupcima na vrelom pesku. U smiraju dana zamišljali bismo da su Nerudini stihovi “Ljubio sam je, koliko puta, pod beskrajnim nebom… ” pisani za nas.

Slika 225 Mirisi, vetrovi i more

More nas je probudilo u zoru

More bi nas probudilo u zoru. Poljubac. Zagrljaj. On je voleo taj trenutak kada nas na istom uzglavlju u čisto jutro probudi vedar sunčani zrak rastavljajući nas od snova. Tada bi me lako prevarile laži sa njegovih usana. A lagao je vešto – o zvezdama, Bodleru, o oživljavanju boja na slikarskom platnu. Ovakva jutra ostala su mi u sećanju, i dalje jednako neodoljiva. Sa sobom smo nosili osmeh ranog proleća. Moje ruke u njegovim. Tako jednostavan a rečima nemerljiv trenutak. Pred nama jedino su duge obale i nemirno more.

Izvori fotografija: blog.bullz-eye.com, torontosun.com


Katarina Stamenković je studentkinja književnosti i zaljubljenik u moderne plesove. Ne može da zamisli dan bez dobre jutarnje kafe i svojih prijatelja. Inspiriše je miris letnje kiše na ulicama njenog grada.

Editors choice