Ono što ponekad čujete o nekim ljudima, da stare kao vino – što su stariji to su vredniji, kvalitetniji i opojniji, to je istina. A to se dešava kad mladost prestane da bude podrazumevano fizičko stanje i preraste u stanje duha.
Istina je takođe da su neki mladi ljudi rođeni matori i starenjem samo zauzimaju svoj pravi prirodni oblik. A neki se valjda rađaju sa tendencijom zrenja, koje im samo podiže vrednost.
Neki samo omatore, okore, skvrče se oko svoje nepromenljivosti, ne dozvolivši sazrevanju da ih dotakne i omudri. Oni uvek ostaju nezreli, egocentrični kao deca, uporni u odbijanju, neodgovorni i naporni. Njima uvek treba neko ko će se o njima starati i trpeti njihove hirove i voleti ih uprkos svemu. A oni će bogami, uvek prkositi svemu.
Volim neke matore ljude. I ne samo zato što su divni ljudi i što sam ih zbog toga uvek volela, nego su mi lepi. Lepe su mi njihove bore, sede kose, oči, ruke. Volim da ih gledam i da ih zagrlim. Telesna starost nije odbojna, jer lepota izbija iz nje, kao svetlost iz zatamnjene lampe. Oni zrače i kad ništa ne govore, a razgovor sa njima je kao opijanje onim starim vinom koje se čuva za specijalne trenutke.
To je zato što su, kako se to banalno kaže, mladalačkog duha. A to je isti onaj duh koji mnogi mladi ljudi nikada nisu imali, jer on znači neumornu radoznalost, otvorenost za svaki utisak, sposobnost za divlju radost i razarajuću tugu, spremnost za ljubav, za život, za čudo. Prihvatanje i shvatanje, koji nikada ne posustaju, samo se šire, dok ne obuhvate ceo svet, sve poznato, naslućeno, pretpostavljeno, sve željeno i nedoživljeno.
