Pred očima su mi igrale slike muške siluete. Odisala je snagom i muževnošću. Stajao je, mirno me posmatrajući, očima ispunjenim radoznalošću. Tražio je način da je ugasi, ali je nailazio na moje zbunjeno lice. Bio je oslonjen rukom na sto, a u drugoj ruci je držao čašu u kojoj je zveckao led. Miris ega ispunjavao mi je nozdrve. Toliko je bio jak, da sam žmureći upevala da vidim obrise figure. Na pola raskopčana crna košulja bila mu je natopljena mirisom osveženja, mirisom koji mi je strujao telom, poput groznice. Stav vrlo ležeran, a ipak je delovao tako napet i uznemiren. Zapazila sam plave oči bademastog oblika i namrštene obrve, među kojima se jedva poznavala tanka brazda. Iz tanke brazde spuštao se mali nos, kao kod dečaka. Rumene, pune usne koje bi širio u osmeh pun beline i blistavosti…

Previše sam truda uložila da sakrijem fascinaciju, a činilo se kao da je toliko očigledna, da su mi obrazi buktali od srama. U meni je budio želje koje sam gušila stidom.

Shvatila sam da sam se prepustila analiziranju svojih tek nastalih fantazija i hitrim koracima napustila mesto.

Hodala sam, dugo, stazama uz obalu. Noć me je savladala blagim nasiljem tihih zvukova, snenih i samo sebi važnih, kao i svetlucavim mrakom u neobičnim senkama i oblicima. U mirisima što su prodirali duboko u krv i postajali deo mene. Mesečina je bila tako krhka i svilena… ali mi je davala hrabrosti da nastavim da maštam o neznancu. Tako sam vazduh ispunjavala grehom. Misli su me dovodile u stanje kad korak nisam kontrolisala, noge su trnule. Bilo mi je vruće, a ipak sam drhtala. Više nisam znala da li sam pijana ili sam obolela od strasti. Stajala sam u žutoj tami, s nogama na mesečini, i budna sanjala. Sanjala kao šestogodišnjakinja u školskoj klupi. Iako mi maštanje nije tako nevino, radila sam to na isti način…

Volim jutarnji čas, buđenje. Kao da život tek nastaje. Ružičasto polusvetlo, još teško senkama noći, ali se osećala i vedrina neojačalog dana. Kad otvaram oči i ugledam prvi zrak, osetim neku blagu groznicu, ushićenje od početka koje nastoji da mi se nametne. Ovde su jutra sveža, mirišu na more i voće. Budim se u zoru, jer samo tada mogu da posmatram kad najbliža zvezda izranja iz mora i širi užareni krak. Sada je to jedini prizor koji želim da vidim, od mamurluka koji mi pritiska beonjače i pretvara ih u crvenilo. Bol u glavi postajao je sve dublji, i pri samoj pomisli da sam noćas lutala hodnicima svojih iluzija. Kao sluđena trčala po mračim ulicama, umesto da pozovem taksi. Ko je taj čovek kog sam srela? Zašto mi ne napušta misli? Zaboga, bila sam pijana, tešim se. Možda sam samo videla ono što sam htela da vidim – Viteza koji je napustio san i ušao u halucinacije. To je jedino objašnjenje za moju zbunjenost koja prerasta u ludilo.

Hladan tuš polako mi vraća vid, ali ja i dalje lebdim u magli prisećanja. Bezuspešno se trudim da razbistrim mutnu glavu. Sve je tako konfuzno i nerazumno. Ne sećam se ničeg od prošle noći. Sećanje počinje od momenta kad ugledam Njega. Zapravo, ja ne znam ni da li je on stvaran. Šta se tačno desilo? Sada ne znam da li sam sve to sanjala ili je to bila stvarnost? Pokušavam da se u okeanu zabluda pronađem, šta je to što je mene noćas ubilo? Ko je ta devojka razmazane maskare, sva mokra od želje da se baci u naručije stranca? To nisam ja, to je mašta.

Ne uspevam ništa da saznam… moja je glava kao šuplja. Sebe ubeđujem u nešto u šta nisam ni sigurna – previše sam popila, mogla sam videti i ružičaste slonove, a kamoli princa erotike!

Ili je to ipak bila stvarnost, samo sam ja nemoćna da se sa tim suočim?


Katarina Vesin je budući novinar. San joj je da proputuje svet i napiše putopise. Oduvek piše prozu i poeziju, inspiraciju nalazi svuda oko sebe. Veliki je ljubitelj rep i r&b muzike, nepopravljivi je optimista i borac, obožavatelj životinja. Voli modu, a posebnu strast gaji prema obući. “During your life, never stop dreaming. No one can take away your dreams!” (Tupac Shakur)

Editors choice