Ako nikada niste dobile batine, verovatno se pitate kako je uopšte moguće da žena bude žrtva nasilja – što znači, da joj se batine ne dese jednom i nikad više, nego da ostaje u poziciji u kojoj je muškarac maltretira i drži u strahu?
Muško nasilje je deo iskustva najvećeg broja žena. Bilo da se radi o tome da ih je prvi, poslednji i jedini put u tinejdžerskom uzrastu izudarao otac, izludeo od brige i besa, ili ih je ošamario dečko koga vole i koga su izazvale u svađi, ili su kao male gledale kako majku redovno mlati otac u pijanom stanju, ili i same bivaju tučene i pretučene od ljubomornog, pijanog, psihotičnog i labilnog muškarca sa kojim su u vezi ili sa njim žive.
Kako mogu to da trpe? Zašto ga ne ostave? Zar ne znaju da su, kad jednom pređu preko batina, dale dozvolu da se nasilje nastavlja unedogled?
Ima jedan strašan odgovor na sva ta pitanja. Glasi “ali ja ga volim“.
I uz njega dolazi još objašnjenja i opravdanja:
“On nije loš u duši, takav je samo kad se napije“ (a pijan je svako veče), ili još gore „pogrešila sam, znam dobro da to nisam smela da uradim, to ga izbezumljuje, ja sam kriva“ (zaboravila sam da stavim so sa desne strane njegovog tanjira), ili „obećao mi je da će se promeniti, stvarno se trudi, evo već nedelju dana je kao bubica“…
