Moj Beograde… Nerviraš me!

Moj Beograde… Nerviraš me!

“Ko je imao priliku da se jutros probudi u Beogradu, dovoljno je uradio za taj dan.”, reči su čuvenog Duška Radovića. Hmmm, pa, ok. Neka bude. Beograd je veličanstveni grad i zaista je lep osećaj biti deo te gužve. Lep je osećaj kada šetaš njegovim ulicama i shvataš da pripadaš tu, da si se snašao i prilagodio, iako si tu zapravo malo, od početka studija. (Mislim naravno na ne-Beograđane!) Ne kažem da treba da se uživiš i umisliš da si riba/frajer iz kruga dvojke koja/koji najednom priča beogradskim akcentom, jébote, i údara u bánderu! A onda pobrka ‘padeži’ i odvali neki, na primer, nišlijski akcenat! Ha-ha-ha, muke mučimo mi koji dolazimo sa raznih strana naše drage Srbije!

Elem. Da se razumemo, volim ja Beograd, volim što studiram baš ovde, volim da ga istražujem i prepešačim uzduž i popreko, ali neke stvari me taaako nerviraju i dovode do ludila! Valjda nisam navikla, to kod mog Palme nema, he-he!

Odakle da počnem? Gužva, nesnosna, sveprisutna, stalna. Mrzim gužvu! U smislu, odem u menzu – red do parka ispred menze i plus se ljudi guraju preko reda! (Da li da napomenem da kada dođem na red ostaje mi samo kukuruz da ga zobam kao neka kokoška?!) Mrzim kada ima milion ljudi koji čekaju prevoz, koga nema i onda dođe prepun, i svi se guraju unutra kao da im život zavisi od toga! Bake i deke odmah dobijaju cipele na mlazni pogon i jure do slobodnog sedišta, slučajno da neko ko ima dvadeset i kusur ne sedne! Ok, ljubazna sam ja, ustupiću mesto, ali dajte da i ja jednom danem dušom! Pa ako sad ne čuvam noge i kičmu i ja ću smarati decu da mi oslobađaju mesto da ne vučem ceger sa pijace! I onda će i mene neko da psuje i hejtuje!

slika 1 Moj Beograde... Nerviraš me!

Nekad me stvarno nervira Beograd!

S tim u vezi. Ljudi, apelujem, ako imate mesečnu Bus Plus karticu, NE morate da je kucate, samo za džabe pravite gužvu i lupate me po glavi dovijajući se da dohvatite automat! Sedite na ta mesta za koja ste se krvavo izborili i mirujte, neće vam kontrola ništa! Tako ti je to kad građani glume poslušnost!

Da, definitivno mislim da mi gradski prevoz zadaje najveće muke! Jer, s obzirom na to da nisam iz Beograda, kada idem i vraćam se od kuće, obično nosim brdo nekih stvari, što novih, što opranih i nekako se uvek nakupi jedan veliki, teški kofer. “Ja nosim kofer ljubavi, veliki crveni…” I dakle, da li su ljudi slepi i ne vide da se ja jadna i slabašna, u odsustvu neke dobre duše koja bi mi pomogla, mučim sa preteškim teretom i jedva se penjem ili silazim niz stepenice autobusa ili tramvaja, pa kreće krdo ljudi da izađe ili uđe preko mene i mog kofera, kao da ne mogu da se strpe par minuta?! Ne, neće vam prevoz otići ispred nosa i ne, ne brinite, neću vam zauzeti mesto! Ako mi dozvolite da uđem, skupiću se u nekom ćošku, a onda kada bude trebalo da izađem opet ću se boriti sa vašim bezobrazlukom, a možda vas i onako sočno opsujem, čisto da mi bude lakše! Učila sam o tome – opsuješ i bude ti lakše. Katarza.

Gužva, čekanje, gubljenje vremena i živaca, redovi gde god se okreneš, smrknuta lica ljudi koji dele tvoju sudbinu, odnosno i njih nervira cela ta ludnica, bezobrazluk, guranje, nepoštovanje, bezobzirnost, nehumanost… Svakakvi još izrazi mi padaju na pamet, ali teško je opisati tu situaciju i bes i frustraciju koje tako lep grad, sa tako divnim stvarima koje ima da ponudi, može da izazove u tebi. Nažalost. A opet, kada stigneš na odrednicu i kada pregaziš sve prepreke, to što zatekneš i zbog čega si došao otvara novi svet, to je tvoj život u ovome gradu i ne možeš a da ne pomisliš: “Volim Beograd!”


Ivana Tomić – za sada je još uvek novinarka u pokušaju, ali bi volela da jednog dana ima uspešnu karijeru. Od kada je postala tetka, šali se da je postala i mudrija. Voli da provodi vreme sa svojom porodicom i kućnim ljubimcima, obožava “Mrak“ film, višnje i Džonija Depa, a posebno uživa da “šeta“ po živcima svojoj najboljoj drugarici Nedi.