Verujete li u sudbinu? Ja verujem. Možda će se skeptici u vama smejati mojoj lakovernosti i nadi da se sve u životu dešava sa razlogom, ali ja ipak želim da verujem da je svako ko je u moj život svratio, pa bilo da se zadržao ili produžio, imao svoju svrhu u mom odrastanju ili formiranju moje ličnosti. Nemojte misliti da sam romantična duša, umetnički nastrojena, da sam jedna od onih koji i dalje šetaju ulicama života sa ružičastim naočarima, ali nemojte misliti ni da mnogo grešim. Ima tu nečeg neobjašnjivog što nas tera i na greške i na prave poteze iako ih tek kasnije postajemo svesni.

Ne brinite, ovo nije moja ispovest. Mada, moram olakšati dušu i sa vama podeliti boljku koju dele mnoge žene sveta, koja je naš večiti saputnik i za koju i dalje nije utvrđeno kakav nas ishod čeka.

Da se podsetimo… Dečak sa kojim ste nekad igrale fudbal u parku ili se tukle na velikom odmoru izrastao je u lepog mladića kome pričate sve svoje tajne. Sa drugom iz gimnazije provodite sate i sate razgovarajući telefonom i najbolje se provodite kad zajedno izađete. Kolega sa fakulteta/posla je jedina osoba koja vas može nasmejati u bolu i rasplakati od radosti.

Verujete li u muško-ženska prijateljstva?

Ako se vratim na sam početak i ponovim da verujem u to da sve ima svoje zašto, onda tražim objašnjenje i savet za one koji ne znaju da li da se prepuste ili da ostanu na svojim pozicijama kako ne bi ugrozili ono što su godinama gradili.

Postoji li osoba koja može tvrditi da je drug nikada nije gledao drugim očima ili devojka koja nikad nije sanjala da se budi u naručju svog najboljeg prijatelja? Gotovo da takve nema. Ali, ako njihova ljubav nije bila neuzvraćena, kako su znale da li je pametno upuštati se u vezu sa istim?

Znam mnogo devojaka koje su završile u kombinacijama sa svojim drugom i iz nje izašle povređene. Znam mnoge koje su završile u vezi, a potom izgubile i prijatelja, i ljubavnika. A znam i one koje su od kombinacije napravile najlepšu ljubavnu priču (ma koliko to lakše zvučalo u teoriji nego što je ostvarivo u praksi) ili ostale sa svojom ljubavlju do dana današnjeg. Kako su znale da je to to?

tekst1 Moj (naj)bolji drug

Posle nema kajanja

Da li su znale ili samo nisu razmišljale? Da li su se oslanjale na srce ili na razum? Da li je u pitanju ženska intuicija, jer moja polako gubi na snazi? Šta je presudilo?

Muško-ženska prijateljstva su davno ispričana priča. Koliko je samo filmova, pesama, knjiga i novinskih članaka obradilo ovu temu. Ali, nekako su svi ti likovi znali da će to izaći na dobro i na kraju dobili šta su hteli, osim ako se ne radi o pesmama naših estradnih ličnosti gde je bol neizostavan.

U jedno sam sigurna. Ono što drugi veličaju kao najveće prednosti ovih parova je upravo ono pogubno za vezu. Takvo poznanstvo podrazumeva da samo po pogledu znate šta misli i oseća, da li vas laže ili ne, znate kako da ga naljutite, a kako da oraspoložite, znate sve mane vašeg izabranika i uopšteno burnu prošlost. Zato se nikad ne treba upuštati u vezu ukoliko niste u potpunosti spremni da stavite tačku na prethodan način života i krenete sve ispočetka.

Ja bih okušala sreću samo uz garanciju da će on biti uz mene čak i kada sve uprskam. Znam, nemoguće je. Zato se i uzdam u sudbinu sa početka priče. Možda mi je to samo utočište za sve greške koje sam pravila i koje ću praviti, a možda vera koja mi daje snagu da idem dalje i da probam, pa šta bude.

Eh, mi žene, uvek sve moramo da zakomplikujemo…


Marina Sekulić je student novinarstva. Uvek nasmejana, retko romantična al’ večito zaljubljena. Obožava putovanja i želi da vidi ceo svet. Najviše na svetu voli svog “alfa mužjaka” (čitaj: bišona) i ne može da zamisli život bez njega. Trudi se da joj svaki dan bude poseban, i zahvalna je što je okružena ljudima koji joj to i omogućavaju.

Editors choice