Susedstvo ili komšiluk predstavlja instituciju posebne vrste. Sasvim različit u ruralnim i urbanim sredinama, komšiluk je mnogo više od  fizičke teritorije koja se nalazi oko nečijeg doma, jer osim što predstavlja kompleks fizičkih objekata, uključuje i stanovnike koji u njemu žive. Psihoterapeut Ivana Petrović ističe da se susedstvo ili komšiluk pre svega odnosi na “karakteristike socijalnih interakcija i ponašanja ljudi, kao i stavove ljudi u vezi sa okolinom koja ih okružuje.” S obzirom na pomenute karakteristike, često možemo čuti da komšiluk može biti “dobar” ili “loš”, “bogat” ili “siromašan”, “opasan” ili “miran”. Dakle, susedstvo se može sagledavati sa više aspekata – kulturološkog, socijalnog, psihološkog.

Od “Dobar dan” do “Gde si, šta radiš?”

Sasvim pojednostavljeno, reč je o odnosima koje ljudi uspostavljaju jedni sa drugima u svom neposrednom okruženju. Zavisno od stava pojedinca, ti odnosi mogu biti svedeni na minimum, kao što mogu biti i veoma razvijeni. U svemu tome bitan je još jedan faktor – koliko smo jedni na druge upućeni? Već pomenuta razlika u funkcionisanju susedstva u ruralnim i manjim urbanizovanim celinama s jedne strane i susedstva u metropolama i velikim gradovima  s druge – tu igra odlučujuću ulogu. Kao nekada, i danas su seoska domaćinstva i gazdinstva čvrsto povezana, kao i porodice u malim gradovima, gde se na komšiluk još uvek može računati, gde su odnosi gotovo familijarni i u istoj meri uključuju i pozitivne i negativne emocije i, na kraju, to su mesta gde je još uvek na snazi ono opterećujuće pravilo – pazi šta će reći komšiluk!

U velikim gradovima ovi odnosi su obično istanjeni, svedeni na najmanju moguću meru, a svaki izuzetak potvrđuje pravilo. Ipak, kao što odnosi među susedima mogu biti funkcionalni, kako ističe psihoterapeut Ivana Petrović, oni mogu biti i loši ukoliko se oni koji čine komšiluk “ponašaju na necivilizovan, netolerantan i preteći način”. Pod pretpostavkom da ljudi upoznaju jedni druge, tvrdi Ivana Petrović, “otvara se mogućnost formiranja kvalitetnih veza, dok u suprotnom, oni neće ni investirati u potencijalne odnose, a samim tim doći će i do izostanka kohezije, međusobne podrške i osećaja pripadnosti jednoj zajednici.”

Autori koji se bave istraživanjem susedstva upućuju na to da institucija komšiluka može imati značajan uticaj na mentalno zdravlje ljudi. U pozitivne efekte stabilnih i korektnih komšijskih veza Ivana Petrović ubraja osećanje sigurnosti i satisfakcije, međusobno poverenje, smanjenje stresa, čak i mogućnost da identifikujemo sebe sa svojim susedstvom. Dakle, čak i tamo gde su komšijski odnosi sasvim formalni i redukovani, korisno je, i za pojedinca olakšavajuće, kada zna da može da se pouzda u one koji žive u njegovom najbližem okruženju. Od sasvim ordinarnih situacija, poput odlaska na godišnji odmor, kada nam je potreban neko ko će “obilaziti” naša vrata i kontaktirati nas ukoliko se dogodi nešto nepredviđeno, do ozbiljnijih vidova pomoći i podrške.

Šta se kuva u komšijskom loncu?

Negativan uticaj komšiluka takođe može biti mnogostruk. Psihoterapeut Ivana Petrović govori o “nepovoljnom ekonomskom profilu susedstva”, navodeći kao primer sirotinjske kvartove u velikim gradovima, kojima obično vladaju nezaposlenost, visoka stopa nasilja, siromaštvo. Sve to može bitno uticati na pojedinca, njegovo ponašanje i formiranje stavova. Isto važi i za loš kulturološki profil susedstva. Kao važan element negativnog uticaja susedstva, Petrovićeva izdvaja i “invaziju na privatni život pojedinca”.

O tome su pisani romani. Dovoljno je samo pomenuti neko delo iz Balzakovog (Honore de Balzac) ciklusa “Slike iz palanačkog života”, recimo Evgeniju Grande, gde sveprisutnost okruženja u privatnom životu pojedinca ili porodice modeluje intimne odnose i bitno utiče na psihu individue. Opšte je poznato koliko pritisak sredine može biti snažan i frustrirajući, koliko, posebno kada se formira kao nekakvo mikro “javno mnjenje”, može ne samo da optereti, već i da utiče na razvijanje pogrešnih modela rezonovanja i loših stavova. Ivana Petrović ističe psihološku stranu ovog problema: “Invazija na privatni život pojedinca može da dovede do brojnih psiholoških problema. U kontekstu stanovanja, Brir (John Briere) ističe da se na nivou psihološkog funkcionisanja mogu javiti anksiozni poremećaji, poremećaji raspoloženja, depresija, stres.” Zbog toga je važno komšiluk, ukoliko je već procenjen kao ugrožavajući na ovaj način, držati na određenom odstojanju.

Da i komšiji krava bude živa i zdrava

Srbi su narod poznat po lošim susedskim odnosima, a slogan iz naslova bio je zvanični moto jedne političke kampanje koja je promovisala dobrosusedske odnose među narodima u regionu. Izreka “Da komšiji crkne krava” stara je i dobro poznata. Ona najbolje svedoči o negativnoj tradiciji loših komšijskih odnosa obično u ruralnim sredinama u Srbiji, ali i među stanovnicima velegradskih solitera, posebno ukoliko nisu svi podjednako dosledni u poštovanju kućnog reda. Broj sudskih sporova koji se vode među komšijama u Srbiji je tradicionalno ogroman, a neke tužbe zaista podsećaju na scenario za naučnofantastični film:

1. Sused je tužio suseda što je prilikom čišćenja snega u svom dvorištu očišćeni nanos, po uverenju tužioca, prebacivao u njegovo dvorište.

2. Kada je konj jednog suseda pobegao svom gazdi i upao na imanje drugog, vlasnik imanja ga je uhvatio, ali je za povratak vlasniku tražio isplatu od 20 nemačkih maraka. Kako do toga nije došlo, cela stvar je završila na sudu.

3. Prelazak nekoliko grana trešnje u komšijsko dvorište jedan je od najčešćih razloga za sudske tužbe među susedima.

Profesor dr Nebojša Šarkić sa Pravnog fakulteta u Beogradu navodi da je “parničenje” deo našeg mentaliteta kao rezultat nedostatka tolerancije, obrazovanja, ali i lošeg ekonomskog statusa.


Milan Nikolić najviše veruje u moć u reči. Rastao na nekom čudnom mestu između Kamija i Henrija Džejmsa, Alana Poa i Bajrona, pobune i konformizma. Konačno sazreo uz Tomasa Mana, zahvaljujući kome je shvatio da se neki konflikti ne mogu izmiriti ali da se mogu mirno, lepo i pomalo setno nositi u sebi. Voleo bi da bar jedan sat živi na nekom platnu koje je potpisao Delakroa, zbog toga što smatra da samo strast mislima daje boju, rečima snagu, minutima nezaborav, a životu pravo da se tim imenom zove.

Editors choice