jealousy picnik Moje ne diraj!

Znate onu jednu osobu sa kojom se ne družite , ali je nekako uvek prisutna u vašem krugu prijatelja, znate šta radi iako vam je do nje stalo koliko i do toga ko je sledeći princ Indije, i onako kao neki lešinar obleće oko vašeg života čekajući priliku da zgrabi neko parče vašeg  koliko-toliko stabilnog univerzuma? E pa nemojte se nadati da će ista nenadano nestati kao što se i pojavila, a vi biti oslobođeni tereta, jer mama ovog puta nema novi trik, i miris smaračice neće ispariti ako vi jednostavno poprskate sprej ignorisanja jer, što bi rekao Marko Šelić, ne pomažu ni parfemi kada je čovek smrad.

Možda leka zapravo ni nema, ali svi znamo u kolikoj meri neko takav ume da nas nervira. Udiše vazduh? Ma udiše moj vazduh, kako samo sme! Koristite isti toalet papir? Bože sačuvaj! Volite istu boju, istu muziku? Okej, ovo već postaje napeto! Neka se pojavi sa dečkom koji  je tebi potajno bio, pa eto da kažemo, simpatičan, neka počne redovno da izlazi sa tvojom drugaricom i rat je počeo!

Neko bi rekao da ako već delite toliko sličnih interesovanja (da izuzmemo slatkog tipa), trebalo bi da se dobro družite, a ne da te nervira svaki put kad se nasmeje. Ona prisvaja deo po deo, iako do skoro nije ni znala šta ti delovi kojima se toliko ponosiš predstavljaju, niti ste imale z od zajedničkog. Zašto postajemo toliko zli kada neko odjednom počne da nam krade sve ono što volimo? Jednostavno zato što ovakav tip osobe nije neko kome zavidiš i želiš da budeš kao ona, već spada u novi primerak vrste koji vidi da njoj fali ono što ti imaš, i ne zna drugi način da satka sopstveni život, nego uzimajući tvoje mere, tvoj kroj, i onda shvati da bi joj upravo takva haljina za život odgovarala, samo još da je sašije! A šta joj treba za to? Tvoji delovi!

Ti se onda kidaš, nerviraš, smišljaš hiljadu načina da je spustiš i nervira te svaka njena izgovorena rečenica. Dan po dan i ti sve više ludiš. Gledaš kako neko potpuno lažan predstavlja istinu, i pitaš se zašto ljudi padaju na ovakve fore. Čim ugledaš njen plastični osmeh, ne znaš da li si dobio dijareju ili ti se samo povraća. Obraća ti se sa „mici, dušo, maco“ , i ostalim fazonima, ti se nasmeješ, a oči ostaju bezizražajne. I dalje se pitaš čemu sve to.

Gde je na kraju spas od ovakvih spodoba? Da li uopšte postoji? Da, i to upravo u delovima koji čine tebe i tvoj život. Oni odlučuju da li će te ostaviti da se patiš. U prevodu, ako te prijatelj napusti zbog ove pijavice koja te smara već mesecima, on ti nikada nije ni bio prijatelj. Ako se njemu nisi svidela ti već ona, šta ćeš, život ide dalje, očigledno da niste jedno za drugo, čim njemu odgovara da bude sa nekim ko nema sopstveno ja. A ti možeš ovoj “smeloj” devojci lepo da kažeš da se tera na jedno mesto gde sunce nikad ne sija, i da budeš srećna, jer nema nište lepše nego postaviti nekog tamo gde pripada, nabaciti prkosni osmeh, i baš namerno nastaviti sa sopstvenim životom u stilu “Nikada nećeš biti kao ja! ”

Makar probajte. Ne može da škodi.

 

Editors choice