Molitva za kafanu

Molitva za kafanu

Iako će zbog ove rečenice moje ime biti dodavano sočnim psovkama i klevetama nemalog dela čitalaca, ipak moram reći da je, po mom skromnom mišljenju, bar 80% svih loših navika, dekadencije i kompletnog zla koje nam se uselilo u duše, stiglo kao dar sa geografske odrednice zvane Zapad, na kojoj obitava onaj mirniji, bogatiji i pedantniji deo sveta. Od njih nismo preuzeli ništa što bi valjalo, ali smo posrkali sve što ne valja ništa.

Jedna od tih tekovina kojoj se klanjamo je sistem vrednosti usamljene jedinke koja se, u stalnom strahu od gubitka radnog mesta koje joj obezbeđuje egzistenciju, a koje joj niko ne garantuje, natčovečanski trudi i ponižava ne bi li ga zadržala i pritom svoj život lišava svakog društvenog elementa. Taj društveni život iliti praznik socijalnog bića čoveka, u nas se odvajkada odvijao u jednoj instituciji čiji je značaj za razvoj srpskog bića verovatno veći  od značaja oslobodilačkih ratova, epske poezije i državnih granica zajedno. Tu instituciju, na moju veliku žalost, ugrožava naša tragikomična imitacija načina življenja koji je svojstveniji motornom vozilu nego čoveku (živiš da bi te vozili gde hoće). Pogađate, toj instituciji ime je kafana.

Ovu značajnu tekovinu guši i banalizuje savremeni način života uplašenog čoveka koji uvek nekuda žuri u potrazi za jedinom vrednošću- njegovim visočanstvom Evrom. Uštrojili su kafanu  propagandom duhovnog umiranja, koje nastupa kada čovek boravi na samo dva mesta- u kancelariji i krevetu. Kafana je sve više, ali je kafanskog života sve manje.  Na početku ću biti prinuđen da, poput dosadnog udžbenika sa fakulteta društvenih nauka, pojasnim terminologiju koju ću koristiti. Naime, ovde se misli na izrazito ekstenzivan pojam kafane, pod kojim se ne podrazumeva samo njen idejni predak (seoska krčma sa tri stola, prekrivena sirćetom uflekanim kariranim stolnjacima), već i moderni derivati iste (zastakljeni apotekarski ambijenti sa aluminijumskim detaljima, koji greju dušu koliko i kanta tečnog azota).

Tu su zatim i splavovi, hramovi izgubljenih seksualnih iluzija omladine koja ne gubi nadu da će među hiljadama lepih ljudi upoznati nekoga ko će im grejati postelju (iako je opšte poznato da tamo apsolutno nikad niko nikog nije upoznao, više se parova srelo u redu u pošti, nego na splavu čija bi to uloga trebalo da bude). Elem, da se vratimo temi. Nezavisno koji od ovih tipova drage nam institucije preferirate (autorovom srcu prirastao je musavi karirani stolnjak zadimljenih i memljivih zemunskih ćumeza), jasno je da svaki od njih ima ogroman značaj u našem odrastanju, kasnijem životu, profesionalnom radu i uopšte u svakolikom razvoju ličnosti. Jer, to nije samo prostor sa stolovima i stolicama u kome ljudi menjaju novac za uslugu posluženja napitka.

Kafana je oltar balkanske duše. U kafani se lišavamo usamljenosti, u njoj širimo duh solidarnosti. Tamo se srećemo sa našim prijateljima, kolegama, komšijama i sugrađanima. Kafana je i svojevrsna vaga. Dešavanja u njoj predstavljaju terazije međuljudskih odnosa, na kojima se meri nečiji domet. Pošto ima mnogo vrsta dometa, svaki od njih ima kafanu u kojoj mu se klanjaju.  U nekima se okreću kad uđe akademik, u nekima kad uđe narko diler (ovih drugih mora biti više iz prostog razloga što je i takvih dometa više).

Kafana je mesto gde čovek odmara od sveta koji je ostavio  na njenim vratima. Mesto gde se razmenjuju mišljenja, tračevi, nežnosti, pesnice i sve ono čije razmenjivanje čini dostojnim život čoveka. Jer, bez razmene, bez davanja i primanja sadržaja iz naših duša, nismo ljudi nego roboti.

Ako se kafana posmatra čak i sa ekonomske tačke gledišta, (na kojoj inače nije akcenat ovog članka, ali je moramo pomenuti zarad evro integracija) reći ćemo da ima veliki turistički značaj. Jer, po njoj nas poznaju. Ne zavaravajte se dragi moji sunarodnici, da osim kafane i onoga što se nalazi između njenih zidova, imamo nešto što drugi nemaju. Koje li su nam to druge autentičnosti?? Možemo i preko granice nabaviti malo ajvara i kajmaka! Možemo i sresti malo inata, ako ne kod drugih, onda makar kod naših gasterbajtera.

Možemo i tamo videti zgodno žensko (doduše u neuporedivo manjim količinama, ali ipak je moguće) i dobrog košarkaša. Ali ono što nećete sresti nigde drugo je pet vaših prijatelja koji stoje zagrljeni za istim stolom, znojavih čela , raspojasanih košulja i glasova promuklih od prepričavanja svega što im se desilo u onih pet dana koliko se pre toga niste videli. Znaju to i stranci. Zato nam i dolaze u posetu! Nemojte mi reći samo da ih zanima Kalamegdan, muzej ili neka dorćolska fasada! Za fasade njih zabole onaj deo tela gde se leđa prestaju pristojno zvati! Imaju ih oni i više od nas i imaju ih i lepših! Pa njihove gradove nisu, poput naših, sravnili sa zemljom 10 puta u zadnjih 200 godina! Da gradimo 50 fasada dnevno narednih 100 godina, nećemo ih imati koliko ih ima jedan Pariz, i nikada nam trotoar neće izgledati toliko skup kao onaj londonski, glancan vekovima znojem potlačenih naroda! Oni nam dolaze jer se dive energiji ulice i kafanskom duhu. Jer im je zanimljivo da nas vide kako galamimo u kafani ponedeljkom u ponoć. U njihovim gradovima tada se na ulici može videti samo folija od požderanog kebaba sa obližnjeg kioska brze hrane, koja je nekim čudom preživela temeljnu četku robotizovanog kamiona za čišćenje ulica.

U ovom kontekstu uvek se setim jednog grada koji rado posećujem i u kome sam mnogo puta bio, Budimpešte. Arhitektonski, teško da ima lepšeg. Uh kakve fasade, parkovi i carske palate… Ali i pored tih čuda, boravak tamo podjednako je zanimljiv kao vožnja motokultivatora na Nirburgringu. Jer nema kulture korzoa, tog divnog mediteranskog začina zbog koga napirlitani devojčurci šetaju ulicom bez potrebe, obučene kao za prijem kod Kraljice Majke, i nema kafanskog mentaliteta zbog koga je (ako nemate porodicu) sramota sedeti u kući kad padne mrak.

Zato, ne dajmo kafanu! Oplemenjujmo je! Razvijajmo joj domete, jer i ona razvija nas, iako toga često nismo svesni… Ne dajmo da je vlasti pospu bromom i spuste joj potenciju radnim vremenom do 11 časova, u svojim besmislenim imitacijama uškopljenih bogatih društava! Čuvajmo naše kafanske noći! Čuvajmo te specifične likove koji su njen sastavni deo- muškarce prenaglašenog izraza, testosteronske bukadžije i preterano sređene žene! Jer, to smo mi- kad govorimo, vičemo. Kad ljubimo- cmačemo! Kad psujemo i đavo nas se stidi, a kad volimo i anđeli nam zavide.

A kad se okupimo, onda je to ono do čega sam pokušao da doprem u ovog tekstu. Ono nešto naše. Ono što čini kafanu. Ono što moramo sačuvati!


Milan Stanišić je beskompromisni kritičar sistema, analitičar beznađa, hroničar pohlepe, baštinik sarkazma, pasionirani ljubitelj hiperbole kao stilske figure, hedonista, lenčuga levantinskog tipa, fotograf, bibliofil, nautičar i na kraju pravnik