Momak, ovde nema pušenja!

Momak, ovde nema pušenja!

Bilo da ste strasni pusač ili strasni prevrtač očima kad je pušenje u pitanju, novi zakon o zabrani pušenja sigurno je bio deo vaše debate uz kafu i… Dobro, samo uz kafu ovoga puta. I ne, nije da ne verujem u ravnopravnost polova i njenu lingvističku primenu, samo mislim da bi ovoga puta, iz čiste pristojnosti, pušač trebalo da ostane samo pušač. Pre nego što počnem svoj solokvij trebalo bi napomenuti da sam i sam pušač, ali sam sa druge strane sociolog to be, tako da ovaj tekst neće obilovati žalopojkama o tome kako je nekad bilo divno, a sad, eto, diskriminacija na sve strane. Ne, hajde da pogledamo kako je bilo i kako je sad i kako će biti, da pogledamo realnu stranu. Naravno, šalim se za ovo poslednje, ko zna kako će biti.

A kako je to bilo? Nekad, kad smo bili mladi, mogli smo da putujemo gde smo hteli, plate su bile… A ne, nije to, slična je priča. Nekad si mogao da pušiš gde si hteo, bukvalno. Dobro, kapiram da je vrtić bio izuzetak, ali se dobro sećam da je u srednjoj wc bio dovoljno skriveno mesto da se zapali. Većina nas je tako i počela. Cigarete su bile jeftinije, mnogo, kafa prijatnija svakako. Mi, pušači, bili smo apsolutni vladari i kovači svoje sreće ako hoćete. Sa druge strane, svaki provod, svaku posetu javnom mestu pod zatvorenim nebom obavezno je pratilo i komplet pranje svega što smo to veče nosili. Dešavalo mi se da ne želim, ne mogu da zapalim, jer je oko mene bilo toliko dima da mi je na pomisao na cigaru želudac reagovao prevrtanjem. Ko god se nije latio posla zapušavanja alveola bio je u velikom problemu, verujem.

No, nikako se ne može reći da nam majka država nije dala vremena da se postepeno naviknemo na ono što je, kako kažu, bože moj, normalno u svim evropskim državama (za one zapaljenije, u Evropi). Prvo su ga nagovestili, pa d(j)elomično primenili i na kraju zadali poslednji udarac. Zvanično stanje, i to zvanično je jako bitno, trenutno je ovako: pušenje je zabranjeno u svim javnim institucijama, mestima, nekim kafićima i sve češće na koncertima. Zabranu su najavili gromoglasno, tako gromoglasno da sam se i sam uplašio za svoj, tako omiljeni, porok. A prvi susret sa drakonskim merama zadesio me je, gle slučajnosti, na Marlboro žurci. Da, da, promo žurka cigareta, uđeš srećan, jer te, eto, posle svega na šta si se spremio, negde prihvataju kao svog, a dobiješ samo jedno “Momak, ovde nema pušenja”. Preznojio sam se od straha. Je l’ to to? Je l’ su konačno toliko jaki da su nas dobili? Prošetah se nekoliko metara dalje, stadoh uz nekoliko nikotinskih kolega, zapalih i, gle čuda, nije bilo nikog da mi to zabrani. Neobično? Ne bih rekao. I tu sam shvatio sve, no pre toga imam još par stvari na pameti.

Pomenuo sam zvanično i pomenuo sam da sam nešto shvatio, a to su dve jako bitne stvari u zemlji u kojoj živimo. Cela priča za nas pušače kreće se u jednom smeru: da li će nas ovaj zakon, zabrana, fašizam, kako god hoćete, dotaći na bilo koji način. Za državu i ovu šačicu ostalih (šalim se naravno), bitno je koliko će sve to funkcionisati u praksi, odnosno da li su mere donele željeni rezultat. Ne znam da li ćete se složiti sa mnom ili ne, ali ja snažno verujem da nisu niti će. Nije to neki izolovani slučaj, tako mi jednostavno funkcionišemo. Od zabrane, ako izuzmemo famoznu žurku, dva idiota na koncertu White Lies-a i jednu nesrećno završenu posetu Grinetu, nisam nešto posebno osetio nepoželjnost mog nikotinskog štapića. Kafići su mahom ostali pušački, inspekcija, sva sreća, još uvek prima mito. Načelno se nešto promenilo, ali nema ovde te sile koja će nas sprečiti da radimo ono što hoćemo, šta god to bilo, sa tim morate da se složite. Oni koji nisu pušili, a morali su da trpe nas samoubice, ostali su pri istom mišljenju i stavu, naviknuti, dobili su mrvice onog što je najavljeno kao potpuno novi list kad je u pitanju pušenje.

Naravno, ako je neko od saboraca doživeo neku neprijatnost suprotnu od gorenavedenog, neka se javi da ih bijemo, a obećavam da ću pravim društvo na pauzi za cigaretu kod god treba. Međutim, nije sve tako crno. Negde je cela priča sa zabranom uspela da ispuni svoj cilj. Ko god da radi u državnoj firmi, momente uz cigaretu sada provodi napolju, tužna scena koju vidim gde god da odem. U nekim kafićima potpuno je zabranjeno pušenje, vesele vesti za sve vas zdrave i prave. E sad koliko je to uticalo na zaradu, ne smem ni da pomislim. Cigarete su poskupele, mada mislim da to nema velike veze sa zabranom. Da su samo cigare poskupele sve bilo bi još i ok. I na kraju, ono možda najbitnije ili najopasnije, zavisi u kom ste periodu vaše veze sa nikotinom, je misao koja mi se provukla kroz glavu, da možda ta zabrana i nije tako loša.

Možda bi bilo lepo kad ne bih pušio. Možda mi ta, ni po čemu prirodna, navika uopšte ne treba u životu. Možda treba da budem zahvalan što mi, na posredan način, neko poručuje šta je dobro za mene i u čemu grešim. A onda sam izašao iz prepunog, zagušljivog i prljavog autobusa, ugazio u blato i rešio da zapalim jednu, čisto da se smirim.


Jovan Nedeljkov za sebe kaže – izvinite ako sam previše besan.