– Ovo što imaš ti nema ni 20 odsto devojaka u ovom gradu!

Rečenica tako prosta, prekrivena plaštom ljubavi i romantike… samo prekrivena. Naravno, među njima ima mnogo nekog oblika ljubavi, beskonačne strasti i, kako on voli često da joj kaže, granice do neba, ali ipak u vazduhu vlada korisni egoizam koji ih ne napušta ni noću dok pokrivaju jedno drugo. Gleda je, mazi, voli na neki svoj način, a sa druge strane, ona je njegova lutka od porcelana koja je tu sa desne strane da izgleda lepo, zanosno i nasmejano.

U početku je verovala da joj je svet pod nogama, verovala je da ga je očarala time što je drugačija. Znala je da će joj skidati svaku zvezdu sa neba i da će mu za to biti dovoljno što je pored njega, jer, za razliku od drugih, ona nije videla samo njegova dobra kola i skup sat. Želela je da mu pokaže duhovnu stranu života, da mu dokaže da nije sve u novcu, želela je da žive trista života da bi im taj jedan njihov zajednički bio vredan postojanja. Držala se za slamčicu nade dok on nije rekao: “Tvoje je samo da ćutiš!”, bez imalo emocija, objašnjenja, razbio je ogledalo radosti u kome je videla svoju sreću. Tada je shvatila da je njihova ljubav programirana, kao i svaka njegova transakcija, ugovor. Ona je njemu samo broj, lepe fasade, komad mesa na kome leži, koji se i dalje hvata za tračak pažnje.

Glamur i sjaj ipak toliko ne šljašti Moras da živiš trista života da bi živeo jedan

Glamur i sjaj ipak toliko ne šljašti

Naravno, on joj je skinuo sve zvezde sa neba… Ona je jedna od najbolje obučenih devojaka u gradu, nosi zlataru na sebi, vozi poslednji model mercedesa. Ali isto tako, redovno zaspi sama, uz njegova izvinjenja, proslavlja sve praznike sama. To prelepo biće za kojim se i dalje okreće pola tržnog centra, dok ona leči svoju bol u punim kesama, netremice bulji, kroz svoje tamne naočare Prada, u skromno obučeni mladi bračni par i njihovo dvoje male dece kako biraju novogodišnje poklone… Stidljivo se osmehnu, obrisa suzu ispod naočara i nastavi da radi ono što najbolje može – Da zavodi okolinu svojom pojavom, jedina duševna hrana dok se polako raspada.

Kroz glavu joj prolazi trista slika njihovog života o kome je maštala dok su joj glamur i sjaj opijale svet i ona, pala u ruke čoveku kome će zauvek biti samo reklama, a nikad snaga, podrška, partner. Zamisao remeti zvonjava telefona, još jedna poruka da ga večeras ne čeka. Dok se odvozi u punom gasu, razmišlja kakvo će objašnjenje smisliti sutra kad vidi poklon i shvati da je propustio još jednu godišnjicu… Hmm, to bi bilo vredno jednog dobrog šopinga u Parizu…


Maja Maksimović, student medicine spremna na sve izazove da promeni svet. Zakleti romantik u večitom sukobu sa modernim društvom.”Carpe diem” kao životna mantra,zato malo spavam i želim da iskoristim i probam sve lepote života.Višak energije trošim u potrazi sa novim interesovanjima. Muzika i note su moja pokretačka snaga i priliv dobrog raspoloženja. 

Editors choice