Prohladno jutro. Sivilo prostreto nad njim. Zima nas drži skupa unutra, u komunistički uređenom stanu moje babe. Tu sivilo prodire i ulazi jednako s vazduhom. Prva vatra ne zagreva, već širi mirise uglja ili cera. Mirise mastila koje sagoreva zajedno s vešću utisnutoj na novini: “Spektakularan nastup naše folk zvezde u klubu u Švajcarskoj”.

Mi ćutimo.

Neko se dosetio da uključi TV prijemnik. Radio Televizija Srbije. Sa ekrana kakav je ovde sve je usnulo u vremenu. I Maja Žeželj je davnjašna, i vest o kojoj govori je, čini mi se, odavno prošla, a mi koji sve to slušamo, i mi nekako ne pratimo 21. vek.

Bio je to jedan jesenji mesec, ćutljiviji od bilo kog zimskog meseca. Valjda smo se onda, još uvek naviknuti na leto, krili po kućama ne želeći da se susretnemo s mokrim ulicama i opalim lišćem, prepadno bronzane boje.

Ponekada su mi i proleća i leta i zime jednake jeseni, jednake osećanju koje je iz mene mamilo promrzlo jutro, pomešano s neprimetnim strujanjem Morave, zajedno sa porcelanskim figurama, složenim značkama, namerno požutelim tapetama duž kojih su bile paralelne braon linije, kao stabla sa kojih je cvalo lišće plavkaste boje.

Čekali su kišu, znajući da će doći. Ja sam se bojala da ne omlati. I onda bih zamišljala Moravu i kapi kiše što podrhtavaju u mutnoj vodi, praveći strujne krugove. Zamišljala sam i nepokorivi Žuti most sa kojeg bi šuštale vrele gume, gazeći sitnu kišu.

Ko će bez koga opstati... Most na Ćupriji

Ko će bez koga opstati...

Nikada se nigde nisam osećala tužnije nego tu, tu u načeću Jeseni, gde prva vatra ne zagreva, gde je sadašnjost progutana ustima onim što je bilo, gde me sa jednog od zidova pozdravlja slika jednog našeg bivšeg predsednika – u, komunistički uređenom, stanu moje babe.

Da, među porodičnim slikama, negde između mene i moje sestre, ujaka, dedinog sina iz prvog braka, blistavo se kezi jedan prosedi čovek koji je nekako postao puzla čitavog kadra. Čini mi se da bi bez njega nešto prizoru falilo. Pristajao je tu poput nekog udaljenog rođaka koji nam je sliku možda poslao još davno dok je bio u vojsci, sa natpisom na poleđini: Miloje 1975, kao što se to nekada radilo. Nije bio naš, ali bez njegove slike sve ostale ne bi bile više iste. Niti je bio naš, niti je više ko imao srca, od gostiju, da mu sudi za bilo šta jer se jednostavno utapao u nevinost naših slika.

Ovu neizjednačivu tugu, različitu od svih ostalih, samo sam na još jednom mestu jednom osetila.

Istoimeni grad, par ulica dalje, oktobar mesec 2012. Matoša Cvijića 8. Prvi put sam u toj kući u tom mesecu. Osećam tu tugu koja je stasala u meni, u još veću tugu. Čujem Njega kako diše. Moje hladne ruke preko njegovog vrelog stomaka stavljam. On spava. Ja ne umem da odspavam ovu tugu u nedrima. Zora je. Osećam vrtloge Morave, vuku me duboko, osećam prvu vatru koja ne greje, već samo miriše, slike sa zida su slike pokojnika. Mladi lik jednog dečaka mi se sa zida večno smeši. Liči na ovo derište od muškarca koga sve jače stišćem rukama, i treba da liče, braća su.

I, ne umem da odspavam tu tugu koja mi dolazi u gradu koji me je odavno napustio, još onda kada sam kao dete zauvek iz njega kročila.

Ćuprija.

Izvori fotografija: skyscrapercity.com, astrofix.net


Elena Ederlezi svakako nije ono što drugi očekuju da bude, još je manje ono što očekuje od sebe same. Student filozofije, pisac, pesnik, siroti pesnik. Velika nezadovoljština, fascinirana Romima, opsednuta modom i kune se da je Niče živ sigurno bi ga smotala.

Editors choice