Možda nas sudbina tek planira

Možda nas sudbina tek planira

Više se ne sećam kako je počelo, ali još uvek dobro pamtim svako njeno ćutanje, spušten pogled i duge detaljne priče koje sam svaki put iznova upijala sa ogromnom željom da joj pomognem i budem tu. Pričala ih je istovremeno sa tugom i sjajem u očima, čuvajući ih sebično od zaborava i pronalazeći novu nadu u njima. Nikada nisam ni pretpostavljala da će njihova ljubav biti jedna od onih nedovršenih koje ostaju da bole negde na dnu srca, kada u trenucima uzdaha žalimo za propuštenim prilikama, nedosanjanim snovima i neispunjenim željama.

Volela ga je, ali mogla je bez njega. Vešto je sakrivala tugu i od same sebe budeći se sa osmehom i zaljubljena u lepotu življenja. Oduvek je živela u nekom svom svetu gde je sve primala k srcu i živela neku svoju bajku. Bila je srećna sa svojim snovima i to joj je bilo dovoljno. Nedostajao bi joj samo ponekad. Onda kada ostane sama u tišini, kada se zagleda u daljinu ili izgubi negde u beskraju sopstvenih osećanja. I samo ti trenuci bili su dovoljni da ožive sve. Svaku potisnutu uspomenu, skriveni osmeh i osećanje onda kada je bila na ivici suza, jer on je bio neko koga nije morala ni videti ni čuti, a značio joj je više od svih i bio joj je sve.

slika18 Možda nas sudbina tek planira

Bila je rastrzana između prošlosti i snova, zaborava i nade, srca i razuma

“Šta ako ja ne umem da zaboravim?”, pitala me je jednom, spustivši pogled koji je odavao svu ljubav koju je potiskivala u sebi.

“Znaš, ponekad su najlepše i najvažnije ljubavi one koje nosimo u sebi, one skrivene i samo naše. One o kojima ćutimo, za koje se molimo i za koje smo spremni da se žrtvujemo. Ljubav nije samo pripadanje. Ponekad je malo i kada damo celog sebe kada nešto želimo. Vetar sećanja ponekad ume i da zaboli, samo se treba navići, jer će ih uvek biti. Uspomene imaju samo oni koji su voleli. Možda nam sudbina ponekad i ne pruži dve prilike, ali na kraju uvek shvatiš da se poraz samo tako zvao na početku. Ljudi ponekad odlaze samo da bi se vratili… Oni koji se ne vrate nisu nas vredni. To je tako.”

“A on? Žao mi je što nikada neće shvatiti koliko sam ga volela i koliko mi je nedostajao onda kada sam htela da vrištim od sreće, kada sam želela da mu ispričam šta se dešavalo u međuvremenu ili samo naslonim glavu na njegovo rame i ćutim. Vreme je prošlo, ali on nije. Čujem da se zabavlja i da je srećan sa drugima, a ja… Ja samo ponekad pustim suzu žaleći što nismo uspeli. Ali eto, sreća je i kada želiš samo da su drugi srećni. Samo Bog zna koliko sam se molila za njega.”

slika28 Možda nas sudbina tek planira

Koliko je toga moglo da stane u svaki njen treptaj i sanjiv pogled onda kada je osmehom pokušavala da mi pokaže da je ipak jaka

Činilo mi se da je mogla da mu oprosti sve, iako svoju ravnodušnost i tvrdoglavost pred njim nikada nije mogla da pobedi. Bio je sve što ima, iako nije bio njen. Volela ga je sa svim vrlinama, manama i drugim nesavršenostima koje mu je opraštala kad nije mogla protiv srca. Volela je čak i taj način na koji ga je volela. Ne mogu da kažem da je bio njena greška, ali ako jeste i ako se na greškama uči – njeno vreme tek dolazi.
“Velike stvari dolaze sporo, i uvek se dugo čekaju, znam. Dugujem sebi mnogo veću sreću od ove. Sa uspomenama ću se već nekako izboriti. Okrenuću se sebi. Nastaviću da sanjam i da se nadam, jer možda nam se tamo negde kroji ista sudbina. Možda nas sudbina tek planira.”


Danica Svorcan je bloger, modni ilustrator i večiti optimista koji sreću traži samo u osmehu, pogledu i rečima. Voli život, ljude, snove, nadanja i navike. Od problema se brani samo osmehom jer veruje da samo tako i porazi postaju pobede. Veruje u slučajnost, ali isto tako veruje i da je život najbolji režiser. Životni moto: “Kada je život lep i onaj glasić vam kaže, ovo ne može dugo da traje, recite sebi, možda će biti jos bolje!”