Veoma je teško definisati umetnost, uokviriti je, dati joj par reči kojima će moći da objasni sebe, a da pritom, te iste reči, nikada i ničim, ne budu poljuljane; međutim, ako bi me pitali za jedan od njenih datuma rođenja, znala bih da je to 30. novembar 1946. i ne bih samo znala ja, znali bi mnogi koji su načuli, ili bar osetili – u njenom umetničkom hodu, svaki njen, usklađeni sa stvaralaštvom, pokret – Marinu Abramović.

Slika 11 Moždani orgazam: 512 sati Marine Abramović

Bojim se da je, bez nužne teskobe straha, u ovom datumu, tačnije od navedenog datuma, umetnik u potpunoj osmozi sa svojim delima. Da je umetnik delo. Da, kao matrica u smislu bića koje postoji, koje se ističe individualnošću, univerzalnim, a svojim ja, nadalje, svim svojim, pruža sebe gde poneko, možda ipak većina, čak ni ne zna da se može zaviriti.

Poznata po nizu performansa, u kojima staje bez tremca, lice u lice, pred strahom, pred skupom strahova neograničenim ličnim; i da joj je telo, kao večno delo, papir ili platno, po kome, u izvođenjima, neumorno i ujedno, slika, piše, zapisuje – da je isto alatka kojom ruši zidine – jednom srušene, njeno telo prestaje da bude sredstvo, ostaje pukotina iz koje memle stvorene ili otkrivene istine. Ostaje duga crna kosa koja nas veže ne bi li slobodniji bili, oči koje nas gledaju s upozorenjem bez predumišljaja, dok u potpunosti otkriveno nije kako nas one vide.

Slika 21 Moždani orgazam: 512 sati Marine Abramović

U čestom direktnom kontaktu s posmatračima, takozvanom publikom, masom ili ipak šakom osetljivih na umetnost koja se kreće i razvija od svog prvog samostalnog udisaja – Marina Abramović je nedavno, u svojoj 67. godini otpočela novi performans i pohrlila, još jednom verna sebi i usana gotovo nemih, ljudima. Na predaju koja je ograničena satima, nalik na sedmočasovnu smenu, pa i prostorom, u galeriji Serpentajn, u Londonu, bez dozvoljenog pristupa foto-aparatima, mobilnim telefonima, čiji će zbir sati iznositi 512 – po čemu je i sam performans dobio naziv, moći ćete, u toj predaji varljivo zaokruženoj vremenom, dok samo vreme postaje pitanje koje nagriza neuhvatljivošću stabilnog i izdržljivog odgovora, pomno živom delu prići.

Slika 31 Moždani orgazam: 512 sati Marine Abramović

Pred delom, kaže jedna od mogućih definicija, pred, rogobatno i žargonski, dobrim delom, možete sve; jer dobro delo osećate svim onim čime vas dodiruje, pa makar i vi bili ništa drugo no samo, uslovno rečeno, tabula raza, bez otisaka življenja ili priče kojom delom cvili. Cviliće u vama sve što cviliti čeka ili čemu cviliti ne date.

Bar ja tako Marinu pamtim, ne po prvom susretu, nego po svakom koji sledi; pamtim je kao pokretno delo, njeno najuzvišenije, najsavršenije, po moći istog, po snazi katarze koju vrši. I dovoljno je očima pasti na njenu dugu, crnu, oštru, mirnu, ali strogu kosu, na njena ramena obgrljena sakoom, dovoljno je našim očima njene naći, pogledati je i govoriti svim osim jezikom i rečima, taj isti nemi jezik prihvatiti i razumeti – i pitanja će sama leteti kao niotkuda, i znaćete da mnogo više zna onaj ko pita no onaj koji na sve odgovara.

Elena Ederlezi 

Editors choice