Moždani orgazam: Svoje mesto naseljava lutkama prirodne veličine

Moždani orgazam: Svoje mesto naseljava lutkama prirodne veličine

Imam običaj da kažem kako je samoća porod nerotkinja. Samoću rađa sve ono što dalje nema na životu, sve što je jalovo, što odustaje, nestaje, što prolazi i brže od očekivanog. Delim je na beskorisnu i na neophodnu. Neophodne samoće smo gladni – u takvoj uživamo, takvu i tražimo, dok u beskorisnoj preživljavamo tražeći nadu u svemu što je usamljenost i rodilo odlazeći.

Međutim – to nije sve. Postoje i neizbežne samoće. One koje udare svom snagom, koje su ipak bile predvidive, a na koje nikada nismo spremni; spremni da ih shvatimo iako su uglavnom jasne. Toj vrsti usamljenosti me je gotovo nedavno naučila Ajano Cukimi, šezdesetčetvorogodišnja žiteljka Nagore u zapadnoj oblasti Ije u Japanu.

Ajano Cukimi sa svojim lutkama Moždani orgazam: Svoje mesto naseljava lutkama prirodne veličine

Ajano Cukimi sa svojim lutkama

Šta kada te napusti mnogo više od jednog čoveka, tačnije od čoveka uopšte? Šta onda kada izda tok života; šta kada udari nemaština, neplodnost, bela kuga, kada usamljeni gledamo kako takvi postajemo dok nam se rodna mesta, ponajviše sela, gase?

Svet je u konstantnim izmenama – tim promenama narušava ljudske navike kojih se držimo, jer nam pružaju određenu sigurnost. U tom surovom trenu naglih izmena prepozanju se najslabiji i najjači – najjači, najprilagodljiviji – takvi jedino i opstaju.

Opstaje onaj koji ume svaku promenu, ma koliko ona štetonosna bila, da odvuče u ličnu, pa što da ne, i u kolektivnu korist.

Ajano Cukimi, iako udata, živi u porodičnoj kući na selu, udaljena od Osake gde su joj muž i ćerka, sa osamdesetčetvorogodišnjim ocem. Mesto koje se lagano predaje i izumire – nekada naseljeno, danas broji svega 37 ljudi – Ajano Cukimi oživljava neuobičajenom kreativnošću.

Nedostatak ljudi, Ajano Cukimi, nadokanđuje na neočekivani način koji bi mnogi mogli da okarakterišu i strašnim. Naime, njena borba protivu samoće pomešana je sa umetnošću – od svojih deset prstiju stvara lutke prirodne veličine već 10 godina unazad po liku onih koji su svet napustili, kao i po liku onih koji su još uvek živi.

Jedna od lutaka Ajano Cukimi Moždani orgazam: Svoje mesto naseljava lutkama prirodne veličine

Jedna od lutaka Ajano Cukimi

Gotove lutke raspoređuje po čitavom mestu. Raspored nije slučajni, odabran je. Svaka je lutka, rađena po kalupu umrlih žitelja, i postavljena na mestu koje je istima – tako ona kaže – bilo važno po nečemu. No, ipak, priznaje da su ljudi dugoročniji od lutaka dajući indirektno na znanje da se tako samoća samo trenutno odlaže – međutim, ni u jednom trenutku jasno ne izgovara samoću – ali oči, njene prodorne oči, propraćene osmehom koji se trudi da prikrije istine urezane u pogledu, govore glasno. Oči su prozirne, bistre i kada su ukaljane. Učite da gledate u ljudsko oko, naučite da gledate i tumačite sjaj istih. Sjaj ne ćuti niti ume da slaže.

Izvori fotografija: momentsjournal.com


Elena Ederlezi