Imam običaj da kažem kako je samoća porod nerotkinja. Samoću rađa sve ono što dalje nema na životu, sve što je jalovo, što odustaje, nestaje, što prolazi i brže od očekivanog. Delim je na beskorisnu i na neophodnu. Neophodne samoće smo gladni – u takvoj uživamo, takvu i tražimo, dok u beskorisnoj preživljavamo tražeći nadu u svemu što je usamljenost i rodilo odlazeći.

Međutim – to nije sve. Postoje i neizbežne samoće. One koje udare svom snagom, koje su ipak bile predvidive, a na koje nikada nismo spremni; spremni da ih shvatimo iako su uglavnom jasne. Toj vrsti usamljenosti me je gotovo nedavno naučila Ajano Cukimi, šezdesetčetvorogodišnja žiteljka Nagore u zapadnoj oblasti Ije u Japanu.

Ajano Cukimi sa svojim lutkama Moždani orgazam: Svoje mesto naseljava lutkama prirodne veličine

Ajano Cukimi sa svojim lutkama

Šta kada te napusti mnogo više od jednog čoveka, tačnije od čoveka uopšte? Šta onda kada izda tok života; šta kada udari nemaština, neplodnost, bela kuga, kada usamljeni gledamo kako takvi postajemo dok nam se rodna mesta, ponajviše sela, gase?

Svet je u konstantnim izmenama – tim promenama narušava ljudske navike kojih se držimo, jer nam pružaju određenu sigurnost. U tom surovom trenu naglih izmena prepozanju se najslabiji i najjači – najjači, najprilagodljiviji – takvi jedino i opstaju.

Opstaje onaj koji ume svaku promenu, ma koliko ona štetonosna bila, da odvuče u ličnu, pa što da ne, i u kolektivnu korist.

Ajano Cukimi, iako udata, živi u porodičnoj kući na selu, udaljena od Osake gde su joj muž i ćerka, sa osamdesetčetvorogodišnjim ocem. Mesto koje se lagano predaje i izumire – nekada naseljeno, danas broji svega 37 ljudi – Ajano Cukimi oživljava neuobičajenom kreativnošću.

Nedostatak ljudi, Ajano Cukimi, nadokanđuje na neočekivani način koji bi mnogi mogli da okarakterišu i strašnim. Naime, njena borba protivu samoće pomešana je sa umetnošću – od svojih deset prstiju stvara lutke prirodne veličine već 10 godina unazad po liku onih koji su svet napustili, kao i po liku onih koji su još uvek živi.

Jedna od lutaka Ajano Cukimi Moždani orgazam: Svoje mesto naseljava lutkama prirodne veličine

Jedna od lutaka Ajano Cukimi

Gotove lutke raspoređuje po čitavom mestu. Raspored nije slučajni, odabran je. Svaka je lutka, rađena po kalupu umrlih žitelja, i postavljena na mestu koje je istima – tako ona kaže – bilo važno po nečemu. No, ipak, priznaje da su ljudi dugoročniji od lutaka dajući indirektno na znanje da se tako samoća samo trenutno odlaže – međutim, ni u jednom trenutku jasno ne izgovara samoću – ali oči, njene prodorne oči, propraćene osmehom koji se trudi da prikrije istine urezane u pogledu, govore glasno. Oči su prozirne, bistre i kada su ukaljane. Učite da gledate u ljudsko oko, naučite da gledate i tumačite sjaj istih. Sjaj ne ćuti niti ume da slaže.

Izvori fotografija: momentsjournal.com


Elena Ederlezi

Editors choice