Neverica i totalna konfuzija dok nečujno uzimam svoje stvari sa poda. Šunjajući se prilazim vratima, dlanom lagano dodirujem kvaku i izlazim u  hodnik u kome svetlo još uvek gori. U krevetu bluda, iza sebe, ostavila sam pogrešnu osobu. U potpuno osvetljenom hodniku navlačim ravne mokasine, a štikle stavljam u torbu. Nemam vremena da čekam lift, jurišam niz stepenice. Trčim da što brže zbrišem, pobegnem od neprospavane noći, od sebe i njega, od grešne strasti. Preljuba. Prevarila sam sebe i prijateljstvo. Na jastuku je ostala prelepa glava poznanika mog verenika. Ostale su i njegove neodoljive usne kojima je oslikao svaki deo mog tela, dlanovi koji su me proželi zadovoljstvom i zbog kojih ovog trenutka mrzim sebe. Izlazim iz zgrade. Polako sviće. Razmišljam da zaustavim taksi, ali da li bi taksista hteo da me primi u vozilo da zna da vozi izdajicu, pohotnu ženu, preljubnicu…

Tuširanje vrelom vodom i verenikovim sunđerom. Ako prvi sloj kože uspem da skinem i time kaznim svoje telo da li će savest biti zadovoljena? Dok besomučno trljam stopala, listove, butine, ne primećujem da svom jačinom grizem usne. Možda bi trebalo da plačem, ali neću. Jer suze donose olakšanje koje ja ne zaslužujem. Radije ću mrzeti sebe. Mržnja mi više priliči. Sve i da je voda hladnija teško bi uspela da rashladi uzavrele misli. Ne osvešćujem da su mi usne poluotvorene.

Razmišljam da li da idem u crkvu da se pomolim, postim, pričestim, ispovedim? Ma jok, kocka je bačena, jedno telo je strašću obuzelo moje i neka nam nebo sudi, jer moj razum trenutno nije dostupan.

Da li se probudio?

Teget bade mantil upija kapi sa bludnog tela, iziritiranog trljanjem. Na trenutak počinjem da žalim sebe. Skidam mantil i mažem se bebi uljem. Koža mi je nalik minskom polju, svaki milimetar oživljava slike protekle noći. Treptanje uzalud pokušava da sakrije vatru koja izbija iz zenica i misli koje mi ne daju mira.

main.original.620x480 Možeš da me varaš sa svima

Razmišljam da li da idem u crkvu da se pomolim, postim, pričestim, ispovedim? Ma jok, kocka je bačena, jedno telo je strašću obuzelo moje i neka nam nebo sudi, jer moj razum trenutno nije dostupan

“Možda se probudio?” – dok utrljavam ulje na stopala.

“Da li je budan” – dok bebi ulje klizi niz butine i listove.

“Valjda se probudio” – dok iziritirana koža postaje sve mekša.

“Da li se i on sada tušira?” – dok mi se steže u grudima i refleksno zabacujem glavu unazad nadajući se njegovim poljupcima.

U realnost me vraća iritantan zvuk alarma na telefonu. Stalno govorim da ću ga promeniti, a nikako da to uradim. Verovatno je to jedini zvuk koji je uspeo da me trgne iz ovih uskomešanih misli. Sada bar znam koliko je sati. Ovaj dan ću odraditi rutinski, kao i svaki drugi. Tuširanje sam već obavila. Moram da skuvam kafu. Trudiću se da ubedim sebe da se ništa nije dogodilo. Sve sam izmislila, sanjala, istripovala. Na putu ka trpezariji uzimam toplomer iz pletene korpice u nadi da imam visoku temperaturu, ako ne i groznicu. Nažalost, fizički sam sasvim zdrava. Samo mi je u glavi haos.

“Savršen je, možda bismo mogli ponovo?”

“Umukni, dosta! Ništa se nije dogodilo. Ponašaj se normalno.”


Lutka Lutka Bgd

Editors choice