A mislila sam biće bolje da te vidim, da se pogledamo u oči posle toliko vremena i lošeg ponašanja. Da se uverim još jednom koliko ne zaslužuješ ni nerviranje, a kamoli neku veću pažnju, al’ aj’ sad gotovo. Zanimljivo kako glupo utičeš na mene, zbunjuješ me, a toliko nerviraš. Kontradikcija, gle čuda?! Pogubim se, tako neko tupo osećanje. Osmeh na licu, rekla bih ironičan, jer tako treba, ali bojim se da grešim tako da ću ćutati. Kad kažem odlutala sam usred tvoje rečenice, ne lažem, zaista odlutam. E, sad, drugi problem je što nažalost uvek odlutam u pogrešnom trenutku, pa mi promakne neka opaska koju bi trebalo da čujem.

Čudo jedno.

fotografija 1  Mozgu, kurvo jedna: I posle svega opet ti

Moji prijatelji i ja u glavi sve vreme vodimo znaš kakvu borbu u glavi, kom osećanju se prikloniti, naporno je, sluđuje, i naravno nervira, dekoncentriše. Posle se pitaju kako meni nikad nije dosadno. Kad bi oni znali kakve se scene odvijaju u mojoj glavi, pitali bi se zašto ja uopšte i imam društvo, zar nisam sama sebi dovoljna. Sad sam u fazi ispitivanja, da li neko može toliko da te nervira i da te ujedno nasmeje, ali samo na sekund, jer bih mu u drugoj sekundi iskopala oči.

Nisi bre ni lep, ćelav si, i malo smršao, ravan skroz pozadi, ali eto, valjda nije na meni da sudim već da se zalepljujem za takve, i po mogućstvu da bude što više komplikovan, i mufljuz, jer za drugo ne znam.

I što ja uopšte besnim na tebe?!

Ja sam super dok te nema, a kad te vidim – puf, kao da sva ona nerviranja nestanu. Lažem, ne nestanu skroz, bodu oni malo mozak, kao neke krtice, ali iste se povuku kad te vidim. Baš se dugo nismo videli.

Davno si pričao da smo ostali nedorečeni, da treba to da se promeni, e pa, ne bih rekla. Nisi ti taj, a definitivno nisam ni ja ta sa tobom, jer moje stanje nije prirodno, više je ukočeno. To tako ne ide.

E, moj prijatelju, biće bolje da neke stvari ostanu nedovršene.

Zbogom.

Izvor fotografija: thinkmgtow.wordpress.com, smolyanpress.net

Anđelka Popadić

Editors choice