Eh, da je trajalo duže. Eh, a zamisli da se nije ni dogodilo. Kakvo iznenađenje koje nisam ni pretpostavljala da će me tako lepo razdrmati i podsetiti na neke dobre i kvalitetne stvari, kontakte, uspomene. Dosta planova, život teče na sve strane ne može mu se ući u trag, samo piči, i u pokušajima da ga stigneš zaboraviš nekada i da ga živiš-greška, ali onda te tako neke osobe zaustave pa pokrenu, odžive sa tobom prolećne trenutke i bude ti lepo, osetiš se spokojno. Kakav zbun.
I ta cigančina na ulici je bila draga, i dečak na trešnji sladak, i kondukter u autobusu isto, čak i Đura Jakšić u Skadarliji mislim da se smeškao kad smo prolazili, a do tada, sramno je ali istinito, retko kad sam i obraćala pažnju na tu statuu, eto šta učini jedna prošlost u sadašnjosti. Neka je, hvala joj. Šta će biti niko ne zna, šta god, ovo što je bilo niko ne oduzima, tako da sam mirna, ako bude toga još-super, ako ne-nema veze, biće s nekim drugim, petim, desetim, mlada sam.
