“’Kad sam te video prvi put, zaljubio sam se i ti si se nasmejala jer si znala.’ – Vilijam Šekspir (William Shakespeare)

Zapamtila sam tu rečenicu zato što je u pravu, samo da se obrnu polovi. Tako si se slatko smeškao, kao da je juče bilo, sećam se. Sigurna sam da si znao i pomislio ona je ta! Ali ne u smislu prave ljubavi, daleko od toga, već u smislu zaljubljene male s kojom ćeš se zabavljati i oblikovati je. Bio si u pravu, donekle. Jesmo se zabavljali i jesi me oblikovao, ali onoliko koliko sam ti ja dopustila. E sad, moji parametri za onoliko i toliko za nekoga su loši, za nekoga dobri, ja ćutim. Ćutaću. Verujem da je došlo do toga da što smo prošli – prošli smo, sad treba neko da odćuti kraj priče, a neko da nastavi. Taj neko si sada ti. Nastaviću i ja vrlo brzo, nadam se.

Produži dalje Mrtvo slovo na papiru

Produži dalje

Imali smo to, premalo za nešto i previše za ništa. Mogli smo mnogo više da se zabavljamo, verovatno da se ja nisam zaljubila. Da sam od početka bila onakva kakva sam kad si ti u pitanju već više od dve godine. Znaš šta?! Ne žalim, i nije neka fraza, zaista se ne kajem. Zahvaljujući tom iskustvu zvanom ti sazrela sam. Cenim više dobre momke, lepe manire, lepu reč, sve lepo. Ne kažem da ti nisi dobar – jesi – svi smo mi i jedno i drugo, samo je pitanje kada ćes dozvoliti kojoj strani da nadvlada. Kod tebe je nekako uvek ona lošija imala prednost u ratu sa dobrom, bar kad je naš odnos u pitanju. Onih nekoliko puta kada je nadvladala dobra, bio si divan. Uvek si bio u nekom procepu.

Svesna sam da ti nisi taj kome treba da se obraćam. Ti si samo iskustvo više, avantura manje, ali jače je od mene. Nekad, vrlo često kad pomislim na tebe dobijem inspiraciju i reči se same nižu kao perle na nekom lančiću.

Pojaviće se meni neko veliki. Dovoljno veliki da sve vas, male, smrvi. Neka ljubav o kojoj će biti vredno pisati. A ovo?! Ovo je neki vid izbacivanja tebe, da to tako nazovemo. Polako, nećes ti nigde jos. Vrlo često mi padneš na pamet, poželim da te pozovem, pustim poruku, pravim se skroz smo u redu, i uradila bih to da sam sigurna da je to ono pravo, a pošto nisam – neću.

Ostavljam te da budeš mali. Ko zna, kad si ti u pitanju sve je moguće. Volela bih da iskoristim proleće da se radujem nekoj novoj ljubavi, a ti idi svojim putem. Tu si još u glavi, častim sebe pisanjem o tebi u ime onih dobrih trenutaka. Malo još, pa ćeš i odatle otići. Tako da, zbogom zdravo. ”

Devojka je stavila tačku, zatvorila svoj dnevnik i nastavila.

Izvori fotografija: mondo.rs, duongtung.info


Anđelka Popadić, student prava, dugogodišnji aktivista prve studentske humanitarne fondacije Osmeh na dar. Devojka  sa jasnim stavovima koja vrlo često odleti s grane ozbiljnosti u svet mašte. Sa svima se oprašta pisanjem, koliko god da su bili prisutni u zivotu, kada se stave na papir tu i ostaju. Slaba na lepu reč i jos lepša dela, netolerantna na ljudski bezobrazluk. Istinski hedonista i zaljubljenik u putovanja.

Editors choice