Taj poseban začin bespomoćnosti u ljubavi rezervisan je za partnerske odnose, jer u ostalim relacijama nećemo voleti one koje mrzimo, mada možemo prestati da osećamo mržnju, ako radimo na tome.
Ipak, ljubav i mržnja nisu suprotstavljena osećanja. Nasuprot ljubavi stoji strah, a ne mržnja. Jer strah je stanje, kao i ljubav, dok je mržnja prolazno osećanje koje nas obuzima iz konkretnih razloga.
Mrzimo neke stvari koje partner radi i govori, koje nas ugrožavaju i ne možemo da im se odupremo i da se sa njima izborimo. Mržnja svakako dolazi iz slabosti – ne možemo, ne umemo, bespomoćni smo i ljuti.
Neki parovi provedu ceo život u intenzivnoj mržnji. Ona postane dominantno stanje, a oni pristanu na to i žive sa neprijateljem. O, znate sigurno o čemu govorim. Samo posmatrajte oko sebe. Pogledajte svoju porodicu i porodice svojih prijatelja i poznanika.
Možda je mržnja bolja od ravnodušnosti, zato joj se neki parovi predaju sa strašću, koja se izgubila i utihnula zajedno sa ljubavnim osećanjima. I to je konvencionalan i prihvaćen oblik parovanja, koji se tokom zajedničkog života više i ne preispituje. Čak predstavlja i neki oblik mira. Znate na čemu ste i to je to.
Mnogo je teže i tragičnije kad se ljubav i mržnja neprestano smenjuju. Taj naboj je iscrpljujući, jer strast uopšte ne jenjava, samo menja oblike i neprekidno angažuje partnere u interakciji koju nisu u stanju da kontrolišu. To je ono kad ne znate da li želite partnera da poljubite ili ugrizete, udarite ili zagrlite i kad verovatno činite i jedno i drugo, pod pritiskom emocija koje vas nikada ne ostavljaju na miru.
