Ljudi sa otvorenim ranama, dubokim i skupim iskustvima. Ljudi sa potresnim i neuobičajenim pričama. Ljudi stariji od broja godina koje imaju. Ljudi koji su se pekli živi u vatri. Ljudi koji su iz iste izašli. Ljudi koji ne govore puno o onome što su proživeli, ali kada sa nekim reše da podele mudrost koju su stekli, niko ne ostaje ravnodušan. Svi jednako načulje uši. To su ljudi koji su nenadmašivi oratori, naučili su da rečima ožive prevaziđenu muku. Svi su, koji ih čuju, ganuti duboko.

Ali, ljudi sa belegom retko govore. Prepoznatljivi su po pričama koje ih prate, po prašini koju vuku iz prošlosti, po opreznošću sa kojom nastavljaju, po oštrijim crtama lica, po umornim i teškim koracima. Malo njih zna šta je u detalju bilo. Jer žig se vidi, ali žig ne govori.

Volim kada sretnem takve ljude. Oni ne osuđuju, uvek su otvoreni i spremni da saslušaju druge. Nisu tu da oskrnave i iskoriste nečiju bol jer su i oni jednom patili. Vidi im se sve u očima. O životu govore s ravnodušnošću. Odavno ga se ne boje niti ih isti nakon proživljenog iznenađuje.

Ljudi sa žigom teraju pričom na saosećanje. A, treba ipak znati kako u nekome ljudskost probuditi.

mudrost kao amanet Mudrost je skupo plaćeno i nikad nošeno odelo

Mudrost kao amanet

Među tim ljudima sam možda i ja.

Sedimo, više ćutke, u jednom gradskom kafiću. Na meni je dug i širok osmeh, iza mene je priča; iza mene su mnoge priče, mudrosti plaćene skupim iskustvima, mudrosti koje mi nikada nisu poslužile od trenutka kada sam ih stekla.

Pričam joj po kakvom sve nisam trnju jednom morala bosa. Ona plače. Ne znam šta da joj kažem da je utešim. Ni mene više ništa ne boli. Sve sam to jednom odbacila kao da nikada nije ni bilo moje. Ni ove vidne rane ne prepoznajem. Otuđila sam sopstvene muke. Danas proživljeno podelim kada osetim da će nekom biti od koristi, u suprotnom nemo ćutim.

Nekih znanja zaista nisam bila žedna. Utopila su me nadolazeći, danas su samo moj beleg.

Čujem to “svaka čast tebi na snazi”. Znam da svako, bilo ko, nađe snage u nevolji. I nema baš na čemu da mi se čestita kada svako to može. Ja sam samo čovek koji se na sve navikava, kao i svaki drugi. Ja sam samo čovek sa belegom kome posle nekih iskustava više ništa nije bilo isto, ja sam samo čovek koga prepoznaju po tome što celim bićem hramlje uz široki osmeh.

A, mudrost. Mudrost se stiče i visoku cenu ima. Mudrost je poput skupocenog odela koje nikada niste obukli. Neka ga, možda posluži. Ali, neće. I dobro bi bilo da se slične situacije nikada i ne ponove. I neće. Jedno te isto zlo se retko dva puta istom čoveku dogodi. Događaju se nova i novu mudrost donose.

Ko ima mudrost više mu ne treba. Trebaće nekom drugom. Zato joj i sve ovo govorim.

– Ne plači, dosta je. Ja sam to već jednom davno zanavek i u ime svih već otplakala.

Izvori fotografija: laurenburvill.com.au, overcomingmywill.tumblr.com


Elena Ederlezi svakako nije ono što drugi očekuju da bude, još je manje ono što očekuje od sebe same. Student filozofije, pisac, pesnik, siroti pesnik. Velika nezadovoljština, fascinirana Romima, opsednuta modom i kune se da je Niče živ sigurno bi ga smotala.

Editors choice