Hrana je prvo, bazično zadovoljstvo, koje je ujedno i potreba. Kad staviš znak jednakosti između, dobiješ potrebu za zadovoljstvom, kao osnovnu životnu jednačinu. Verovatnu u tu jednačinu spadaju i osnovna uvrnuća, emotivne blokade i ubeđenja, koja posisamo s majčinim mlekom. Proces hranjenja je ponekad povezan sa teškoćama. Zato što hranu ne dobijamo na vreme, ili je nema dovoljno, ili osećamo majčinu nervozu, ogorčenje i frustraciju pri pokušaju da nas nahrani. Pa tako, u zavisnosti od psiholoških i emotivnih potencijala, uz zadovoljstvo ćemo prihvatati i manju ili veću količinu neprijatnosti, osujećenosti, bola, nedovoljnosti. Prihvatati nije pravi izraz, doduše. Onaj iz jednačine, kaže potreba, a ne prihvatanje.

Možemo li da prihvatimo da količina patnje, nezadovoljstva, uskraćenosti i pogotovo naše spremnosti da ih tolerišemo i doživljavamo kao jedinu realnost, dolaze od naše potrebe za patnjom? I da iz te potrebe zauzimamo ovakve i onakve pozicije tolerancije ili netolerancije, sklonosti da trpimo i sklonosti da se namećemo i da nas trpe?

Pojednostavljeno. Nismo zadovoljni ovom teorijom. Valjda nije sve tako prosto i postiđujuće? Ima tu dubljih, komplikovanijih stvari, nije sve u potrebi za zadovoljstvom.

Laži. Utehe. Čovek je prost i uslovljen potrebom za zadovoljstvom, čak i kad je potreba najizraženija u potrebi za bolom. Na prvom nivou bitisanja, kroz potrebu, opredeljujemo i svu nadgradnju koju smo u stanju da dosegnemo. Svu kompleksnost kojom želimo da opravdamo postiđujuću prostotu osnove. Ono što jesmo, kao odraslo, zrelo, integrisano, osvešćeno biće, jeste ono kako smo se dovijali sa onim što nam je dato.

8914812f553c6f62a7e7d1cf48d5454b Muke života: Kad nešto voliš više nego leba da jedeš

Da li smo puteve svojih neuroza i frustracija raskrčili spoznajom, da li smo od njih napravili lavirinte neizvesnosti i mistike, ili smo izveli kreativni baj pas, ili smo naučili da sebe ne shvatamo previše ozbiljno i da nemamo poverenja u svoje napade i ispade, naročito da ne donosimo odluke kad se osećamo labilno, zbunjeno i izgubljeno.

Sklonište za dušu, a često i zaista potpuni i jedini spas, jesu stvari koje smo tokom života otkrili, a koje volimo više nego ‘leba da jedemo. Koje nas obuzimaju toliko da zaboravimo da smo gladni.

Zato je disciplina u ishrani tako težak i zahtevan posao. Treba da naučimo da uživamo u nečemu što je zdravo, a što u našoj svesti nije povezano sa zadovoljstvom. Smanjivanje količine hrane je zapravo uvođenje navike da se ne prejedamo, a to je emotivno isto kao da učimo da se zaustavimo usred produženog orgazma, jer bi trebalo da nam je dosta.

Kad rešimo da držimo dijetu, da izbacimo nezdrave orgazmične namirnice i ubacimo zdrave koje nas nekako ne zadovoljavaju potpuno, mnogo pomažu stvari koje volimo više nego da jedemo. Zbog kojih ćemo zaboraviti na hranu. Dobro seks. Naravno. Ali ima i drugih stvari koje nas ispunjavaju i obuzimaju i zbog kojih se osećamo dobro i lagano i želimo da zadržimo taj osećaj, samo treba da ih se setimo i da se razigramo.

Izvor fotografija: pinterest.com

Aleksina Đorđević

Editors choice