I onda se vitez naljuti, bude mu preko glave takvih obavezujućih odnosa i raskine ih. Posle kratkog vremena uspostavi neke slične. I tako stalno. Jer je vitez zavistan od dobrih dela. Od održavanja svoje emotivnosti putem ganuća tuđim stanjima i osećanjima.
Ali kad naiđe na situaciju u kojoj može da pruži pomoć i da je istovremeno dobije, njegova emotivnost nailazi na rebus.
Jer on nije vitez u toj situaciji, takva interakcija zahteva da se on prilagođava i menja.
I on odjednom više nije ganut i spreman da pomogne svim srcem, nego zbunjen, uplašen i ustuknut. Pokazuje sebičnost, koja bi u uobičajenoj viteškoj praksi ostala skrivena.
Ravnopravna interakcija već ga načinje i menja. Ako nije glup, već je smrtno uplašen. Jer ravnopravnost nije njegova hrana, čak i ako je on ubeđen da jeste.
On mora da bude bolji, zreliji, odgovorniji, velikodušniji, da bi se osećao adekvatno. Kad sretne sebi ravnog, tačnije, sebi ravnu, gubi tlo pod nogama. Postaje nedelotvoran, neodlučan, muljav i pičkast. Možete ga potpuno suočiti sa tim iskustvom i on ga može u potpunosti shvatiti. I dalje će mrzeti to što je ta interakcija već uticala ne njega i nastojaće da se vrati u ono mentalno i kvaziemotivno područje u kome je siguran.
Eto šta ne valja sa muškarcima.
I najbolji među njima jednostavno nisu dovoljno dobri. Ne mislim dobri u smislu zadovoljavajući po ženskim kriterijumima.
Nego ljudski, suštinski, dobri do srži svog bića.
Nikad dovoljno.
Aleksina Đorđević je matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.
