Muškarci računaju vreme kao psi

Muškarci računaju vreme kao psi

Jedna pseća godina, kažu poznavaoci, zbraja oko sedam ljudskih godina. Zašto nam niko nije rekao da to važi i za muškarce?

Ne onako kao za pse, ne što se tiče starosti i zrelosti, nego njihovog doživljaja za protok vremena.

Negde skoro pročitah neko muško zezanje na tu temu. Kao, sve ste vi žene iste, ne javimo vam se, prođe dve, tri godine i vi odmah nađete nekog drugog.

Pa stvarno smo nemoguće!

Ali to mi se dešava još od rane mladosti, a ja guska, ništa ne kontam! Hoću li se opametiti dok sam još mlada?

Znači, upoznam tipa, zaletim se nešto, tripujem romansu, bum, tras, gotovo.

I posle pola godine, godinu, dve, zove neko. I kaže: Ovde Marko, zdravo, kako si, da li me se sećaš?

Auuu! Mozak jadan vrti film unazad, a ne zna koliko unazad, pretraživač srčuje Marko po svim fajlovima i folderima, a ja psujem u sebi pa dobro majku mu, što se ne zoveš Maksimilijan, Ikar ili Orfej, od tih sam upoznala samo po jedan primerak u životu, a Markova kol’ko ‘oćeš! Na svakog Ivana i Srđana po dva Marka, jbmumatermujbm… Za trideset sekundi pretrage, 15 Markova, markiram ih baš!

Ali ne budem nadrndana seljanka, pa ne kažem: Koji Marko, u stvari, ne kažem da ne ispadnem ona zadnja profuknjača, što ne zna kako se zovu svi što su prešli preko nje, nego budem kreativna, jer je kreativnim ženama profuknjačastost poluoproštena, pa kažem: Jooj, sad si me potpuno zbunio! Daj reci nešto karakteristično, što će da me podseti!

A on kaže: Hahahahahaaa, e jbm te ludu!

tumblr m8o87oKUza1rskk60o1 500 Muškarci računaju vreme kao psi

Dečko, pogledaj na sat!

A ja utom ciknem: Maaaaaarkooooo!

Jer sam se setila budale. Rekao je nešto karakteristično. Nije baš neka suptilna šala, ali eto, ima pristupnu vrednost. Makar koliko i lozinka.

I naravno, Marko opušteno predlaže da se vidimo, jer je u prolazu i očekuje veseo susret i opuštenu intimu, na konto kratke, opičene i nekonvencionalne višemesečne vezice od pre… tri godine. Pa jbm ga ludog, ja njega! Je l’ ume da broji, aman? Govori li mu nešto to što nisam mogla ni da ga se setim? Šta li misli, da sam tri godine čučala pored telefona i čekala da me pozove?

Kreten!

Mislila sam tada.

Sad samo mislim – pas! Njemu život ide ukrug, na pamet mu ne pada da je neko otišao pravo napred i to, otišao! Ne možeš ni leđa da mu vidiš!

I to je samo jedan primer. Da ne pominjem one što neće da kažu kako se zovu, nemaju sliku na Facebooku i koriste neki nik, a pitaju me da se opet vidimo.

Šta bre opet? Ko si ti?

Neću ni da mislim ko može da bude. Ne zbog toga da ne ispadnem profuknjača, nego iz principa.

Žena zaboravlja ono što joj nije u srcu i pred očima i ide dalje, gleda napred. Da joj ne promakne ono što će primiti u srce i držati pred očima.

Moje vreme je linearno. Ono drugo vreme, koje se meri dimenzijama, ono radi iznutra i svesna sam ga. Ali ovo što je sadašnjost na zemlji, to je zakon. Sve ispred sada je prošlo, ne drži mi pažnju, ne interesuje me, ne angažuje me ni na koji način. Svaku prošlu priču sam završila i mnogo sam srećna zbog toga. Jer sam slobodna da živim svoju sadašnjost, u kojoj hoću dimenziji! Kako umem, kako sam u stanju, koliko sam sposobna! To možda nije neka posebna veština i neko blistavo dostignuće, ali je nešto na čemu sam tvrdo radila godinama, što sam učila, ponavljala, učila i ponovo učila, jer sam silno želela taj oslobađajući nauk.

Jer je taj osećaj da sam sada, i da sam sve što jesam i najbolje što mogu, bolji od sto zlatnih pehara, medalja i novčanih nagrada za sto prvih mesta u sto naj stvari na svetu!

Moj je! A kad stekneš osećaj, to je trajno. Dobiješ instrument, oruđe, alat, nešto, čime možeš dalje da barataš i da otkrivaš nove instrumente, koje koristiš u svim dimenzijama.

I tako ja nijednog trenutka ne držim u glavi nešto što je bilo pre tri meseca, ili pre tri godine, ili pre 13 godina, ili pre 23 godine, ali zato svakog momenta imam na raspolaganju celu sebe – svaku sebe koja sam bila u svim godinama i koja se oblikovala u onu koja sam sada!

I zato Marko ne može da me pozove i da očekuje da ga se setim, pa još i da se vidim sa njim.

Šta bih radila sa nekim ko je ostao tamo negde, za koga je bila vezana neka ja, koja je prošla?

A da je Marko neko ko nije živeo u krugovima, neko ko je išao pravo napred i postajao svakog dana Marko sve više, jače, bolje i prisutnije, ne bih ga ni izgubila iz vida. Ne bih imala osećaj da je on taaaamo negde daleko iza i da želi da me podseti na nešto što mene više uopšte ne zanima.

Na sebe, na primer. Na mene, kakva sam bila sa njim.

Šta će mi to? To znam.

Sad hoću nešto što još nisam upoznala. Nekog ko je živeo pravo napred i stigao sad, da se sretne sa mnom. Da vidim kakva sam u takvoj situaciji. To hoću.

Izvini Marko, ali nemam pojma ko si ti i nemam ni trenutak da razmišljam o tome.


Aleksina Đorđević je matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.