Ne možemo nikoga promeniti, možemo prihvatiti i vremenom oguglati na nečije navike i ponašanje, pa da tako verujemo da smo ostvarili našu misiju. Najteže od svega je da prihvatimo razočaranje i realnost u kojoj se nalazimo i presečemo takav odnos jednom zauvek. Preseći zauvek kao kada odlepimo flaster, brzo i bezbolno. Prosta rečenica, prosta misao, prost savet, mada teško ostvarivo delo, jako teško… Mi žene imamo jednu zajedničku manu, koliko god bile povređene i razočarane uvek previše razmišljamo i dvoumimo se. Skoro uvek nam proradi ona sentimentalna strana, kao mali đavo na ramenu ne da nam mira. To su univerzalna pitanja… Šta ako je to samo faza i on se popravi? ili Možda sam ja pogrešila, možda je on u pravu? ili ono najbeznadežnije Šta ako je on zaista muškarac mog života i više nikad ne pronadjem takvog čoveka?… Pitanja možemo postavljati u nedogled, ali da je on zaista pravi nikad ne bi došlo do toga da se takva pitanja postavljaju. On je divan, najbolji dosad. On je taj koji je činio i govorio neke stvari koje sam oduvek očekivala. Ali onda se desilo nešto sa roze naočarima i počela sam da zaboravljam šta volim. Pitam se zašto se to baš nama desilo kad smo nekad bili više od dobrog para. Najteže je prihvatiti da smo mi tu nemoćne, i da moramo da prekinemo.
Tačno je da muškarac kad stvarno zavoli čini stvari koje ni sam nije verovao da će ikad uraditi. Neki od njih se izgube u toj ljubavi i misle da je najvažnije pokazati kakva je on muškarčina, zaista tužno. To je isto kao da stežu pesak u šaci i ne očekuju da iscuri sa strane. Kao i za sve u životu i tu im je potrebna asistencija, jer za razliku od njih, mi nikad ne dobijamo gotov proizvod već delove koje treba složiti kao lego kockice.
