Noć.

Hladna i penušava kao šampanjac.

Mehurići svetla igraju se na stazi pokrivenoj snegom.

Ušuškana u beli kaput, ova noć za sobom ostavlja gustu maglu.

Brzim i lakim koracima pratimo reku. Smejemo se. Ledenice ispod nozdrva se cakle na mesečini.

Ona me ne zna. Ja ne znam nju. Ipak, našli smo se – na javi, ne u snu.

Nije bitno koliko smo se puta do sada slučajno u prolazu sreli.

Malo je takvih devojaka. Zbog nje ne dišeš normalnim tempom, juriš je da joj blago dodirneš mali prst na ruci, raspituješ se na sve strane da joj saznaš ime. U tebi kuca srce klinca. Znaš o kakvoj ženi pričam, zar ne?

Avanture su prolazne. One jesu i ostaće uvek lepe uspomene, ali one.. Ali one nisu neuhvatljive inspiracije, njih nisi gladan na svakom koraku. Njih ne želiš da oslušneš, da im pružiš utočište u svom peru ili na platnu. Muze ti unose svežinu morskog talasa u život. One ti daju slobodu, igraju se s tvojim umom. Prepoznaješ ih i kada su daleko, preko fotografije, preko istog vazduha koji udišete, preko istog peska koji vam se na plaži uvlači među prste.

Noć.

Taj splav nas je zavoleo na prvi pogled.

Na nekoliko stepeni ispod nule, obrazi nam se rumene od kuvanog vina.

Sedimo pored peći dok se trema greje. Razmenjujemo misli, bojimo se straha, volimo nadu.

Ne treba nam šećer, već šećer nas treba koliko smo slatki.

Muza ne mora da priča. Ona govori stavom, pokretom, migom. Njene oči su boja duše. Nestvarno stvarne i jedinstvene. Osmeh je iskren, suza je bistra. Ona zna…

Ona zna da je muza iako sebi to ne sme da prizna. Ona se plaši da neko ne ukrade njenu tajnu i zarobi je zarad svoje sebične emocije. Muza mora biti slobodna poput reči.

Sa njom vreme leti od Kariba do Himalaja.

Nevidljiva sila mi ne da mira. Slažem kockice na million načina jednim treptajem oka.

Noć.

Ona traje. Mi ne skrećemo poglede, ne stidimo se više.

Odškrinuli smo vrata, pustili smo jedno drugo u “never ending” zagonetku.

Ne predaje mi se, niti će ikada. Ona je zauvek ničija.

Ti sve vreme znaš o kakvoj ženi ja pričam, zar ne?

Muza je koncept, ona je vodič, gorivo. Muza je krilo koje ti pomaže da održiš ravnotežu. Bez nje si nešto, sa njom si sve.

Proveli smo divno veče zajedno – goli pred istinom kao sladoled bez korneta. Ubrzo sam se istopio, ali je još nisam poljubio.

Muzi uvek daješ vreme. Bez planova, bez pritisaka, možda i ljubavi, ko to zna?! Ja ne.

Naše je da ih ne brzamo, da ih ne krotimo, da ih ne gubimo.

Naše je da im stvaramo, da ih privučemo, da ih zagolicamo.

Inspirišu nas kao virus.

Rastali smo se, ali želim ponovo da je vidim.

Želim da je zamrznem u kadru, uobličim u stihu. Hoću da crpim energiju iz naših poljubaca.

Znam da znaš o kakvoj ženi pričam.

Ako već ne deliš život sa muzom, potraži je iza svakog ćoška. Vredna je toga.

Ona je tu negde u Beogradu, čeka te.

Pokucaj na njena vrata.


Marko ”Radoja” Radovanac, beogradska skitnica, u stalnoj potrazi za novom idejom. Glavno oruđe – reč, najbolji prijatelj – emocija. Sve više od navedenog bi zahtevalo cenzuru i obaveznu psihijatrijsku analizu.

Editors choice