Muze na Zemlji: Vilhelmina Mina Karadžić

Muze na Zemlji: Vilhelmina Mina Karadžić

Mina Karadžić, sedmo po redu dete Vuka Karadžića, rođena je 1828. godine u Beču. Veoma lepa, pametna i talentovana, ona ne samo da je bila očeva ljubimica, nego i ljubimica Vukovih prijatelja i saradnika iz književnog sveta. Njen “Spomenar” to najbolje potvrđuje: gotovo sva znamenita imena kulturne Evrope ostavila su po koju reč hvale ili posvetu u tom spomenaru. Listajući ga nailazimo na posvete Petra Petrovića Njegoša, Ludviga Augusta Frankla (Ludwig August Frankl von Hochwart), Đure Daničića, Mihaila Obrenovića, Leopolda Rankea (Leopold von Ranke), Jakoba Grima (Jacob Grimm), Prote Mateje Nenadovića i drugih.

Ali, svakako je najzanimljivija pesma koju je Mini u spomen ostavio Branko Radičević, upravo zato što ni do danas mnogobrojni Brankovi biografi ne mogu da se slože da li se u toj pesmi skrila stidljiva izjava ljubavi ili je reč o prijateljstvu koje je bilo uslovljeno njihovom blizinom u Beču i Brankovim oduševljenjem za rad Mininog oca.

P9261409 Muze na Zemlji: Vilhelmina Mina Karadžić

Ma šta da je u pitanju, činjenica je da je Mina Branka snažno inspirisala. Posvetio joj je jednu od svojih najlepših pesama, nama poznatu i zato što je bila često pevana, pesmu koja počinje stihovima: “Pevam danju, pevam noću…” U njoj on želi da Minu digne među zvezde, jer je ona sama sestra zvezda i mesto joj je među zvezdicama. Zanimljivo je da je inspiracija bila obostrana: pored “Sećanja na Branka”, koja je napisala u poznijim godinama i koja otkrivaju divnu bliskost i izuzetno prijateljstvo, Mina je kao slikarka koja je već u mladosti stekla slavu uradila nekoliko Brankovih portreta u ulju. Branko, koji nikada javno nije priznao svoju ljubav prema njoj, već načet bolešću, sve svoje stvari poslao je Đuri Daničiću, a kao jedinu uspomenu zadržao je Minin portret. Takođe, vlada mišljenje da je Branko izdahnuo na rukama Minine majke, ali biografi se ne slažu oko toga. Profesor Miodrag Popović njihov odnos je definisao kao “idealnu drogu i žuti list”, a profesor Vaso Milinčević kaže: “Iz Mininog kasnijeg idealizovanog likovnog i književnog portreta Brankovog naslućuje se da su između njih postojale uzajamne simpatije, a o tome svedoči i Brankova prepiska s Daničićem. Međutim, siromašni student nije mogao ni pomisliti da se u nekoj ozbiljnoj nameri približi Vukovoj ćerki.” Ipak, ima tu još nešto: Branko je bio pesnik romantičarske epohe i njegov odnos prema dragoj, ma ko ona bila, po definiciji je morao biti idealan. On je bio obožavalac Vukovog rada i Vukov učenik, pa je svom učitelju dugovao svako poštovanje i ukazivao mu je svako poštovanje. Kako bi onda odnos prema Vukovoj kćerki mogao biti drugačiji?! Osim toga, bolestan od tuberkuloze i kao student medicine svestan bliskog kraja, verovatno nije ni želeo da nekoga vezuje za sebe.

branko radicevic Muze na Zemlji: Vilhelmina Mina Karadžić

Branko Radičević

Mina je u mladosti bila veoma srećna, obrazovala se, učila slikarstvo i imala je pažnju učenih ljudi koji su, svako na svoj način, doprinosili njenom obrazovanju.  Govorila je nemački, italijanski, francuski i engleski,  a kao petnaestogodišnja devojka naučila je srpski. Svirala je klavir, pomagala ocu u radu i prevela je na nemački “Srpske narodne pripovetke”. Za to izdanje predgovor je napisao Jakob Grim. Iza nje je ostalo 50 slika u ulju, mnoštvo akvarela i crteža. 1858. godine sa roditeljima je došla u Zemun, potom u Beograd, gde je primila očevu pravoslavnu veru i dobila ime Milica. Udala se za bratanca kneginje Ljubice, Aleksu Vukomanovića, profesora književnosti na beogradskom Liceju i sa njim je imala sina Janka. Već u drugoj godini braka njen muž je umro, a nekoliko godina potom i njen otac. Vratila se u Beč i posvetila bolesnoj majci i očuvanju očeve zaostavštine, nesrećna zbog rasipničkog  i lakomislenog života brata Dimitrija, koji je, pored nje, bio jedini živi Vukov potomak.

Kada je odrastao, njen sin je otišao na školovanje u Rusiju. 1876. godine učestvovao je kao dobrovoljac u srpsko-turskom ratu i dobio je medalju za hrabrost. Vratio se u Rusiju i ubrzo poginuo, najverovatnije u tzv. amerikanskom dvoboju: izvukavši crnu kuglicu bio je dužan da izvrši samoubistvo.

Posle divne i bezbrižne mladosti, njen život je najvećim delom bio ispunjen gubicima i tugom. Umrla je 1894. godine i danas počiva u porodičnoj crkvi Vukomanovića u Savincu kraj Gornjeg Milanovca. Njenom smrću ugašena je Vukova loza, a vreme romantične ljubavi ostalo je u pesmama prerano preminulog pesnika Branka Radičevića, koji je mislio da bezuspešno traži prave reči da svoju muzu digne među zvezde. Istina je da je on te reči pronašao i da njegovi stihovi uvek iznova Minu Karadžić, tu muzu sa Zemlje, uzdižu na nebo.


Uroš Pajović voli lepe stvari i lepe ljude. Pogled na svet i odnos prema drugima deli sa dr Hausom. “I am not settling for anything less than everything.”