Na GSP hodočašću

Na GSP hodočašću

Neoprostivu grešku napravi svako jednom u životu. Uglavnom je to danak neiskustvu.

Vetar mi prodire do kostiju dok okružena sivim facama cupkam u mestu. Na horizontu se na šinama slabašno nazire Nešto što će se nekoliko trenutaka kasnije pretvoriti u zelenog Švajcarca u kome već sa stanice nazirem bujnu narodnu vegetaciju. Pre vremeplov nego teleport mašina, kakvu joj je funkciju verovatno jednom davno namenio optimistični konstruktor Sezam, otvara svoje odaje oslobađajući put za Opstanak.

Slika za tekst Na GSP hodočašću

Ne, ovo nije Odmaralište posmrtnih ostataka javnog transporta – reč je o uobičajenoj slici sa beogradskih ulica

Bojažljivo ulazim u taj vakuumirani mikrokosmos, od koga je teže ući samo u istoriju, iznenada osetivši bolan pogon otpozadi. Zaista, sve je tu nekako mikronsko – od bacila koji velikodušno i neštedljivo orbitiraju unaokolo, do fitilja koji dame pristojnog izgleda transformiše u razularene plemenite domaće životinje.

Balansirajući u anatomski sasvim prirodnom dijagonalnom položaju, moja prvobitna težnja da obezbedim kakav-takav intimni prostor raspršila se u niz pokušaja očuvanja gole egzistencije. Dostojanstvo je nažalost lako plašljiva kategorija, koja je odustala od ulaska još dok je moja nepromišljena noga nesmotreno kročila na prvi stepenik.

Kada se situacija malo stabilizovala, usuđujem se da pogled podignem dovoljno visoko i ustanovim da mi je ono Ustavom garantovano “parče plavog neba” silom oteto i da je svod nada mnom počeo da se zatvara. Pri konstantnom naporu da se održim u svesnom stanju do narednog otvaranja vrata, pokušavam da hitno nađem nekakvu preokupaciju. Elementarna pristojnost sprečava me da se bacim na omiljenu društvenu disciplinu u Srba – opservaciju okoline. Elementarna pristojnost, koja uglavnom ne sprečava dobar deo GSP populacije da dramatično bezizražajno tupi, održavajući vampirski kontakt očima.

A oko mene ništa novo; prirodna selekcija ponovo nije ugrozila samo najspremnije – iz svakog ugla vrebaju fosilni ostaci nekadašnjih ljudi, mada je možda više onih koji se tako samo osećaju. Već prepoznajem najupornije među njima – starosedeoce – koji pretpostavljam, osećaju izvesnu moralnu obavezu da do maksimuma iscrpe svoje mesečne pretplatne markice, a sasvim iskreno, onako laički sumnjam i na dozu latentnog mazohizma.

Polako gravitiram prema prozoru. Osećam da nezaustavljivo jurimo, probijamo se kroz popodnevni špic; mimoilazi nas jedan crveni bajs – još uvek ništa alarmantno, nastavljamo; nepokolebljivo grabimo napred, sada nas zaobilazi i grupica sredovečnih pešaka koju naš ceo zarobljeni koletiv ljubomorno ispraća pogledom; upozoravajuće roktanje motora sve je glasnije… Sledi uobičajena sedeljka na Slaviji – tradicionalna prilika da majstor razmeni preteće poglede sa drugim vozačima (u hardcore varijanti razmenjuje se i nešto drugo), izvlačimo se iz kružnog toka, dobro je, valjda će da dobaci do auto-komande…

Neće. Očekivano se pretvara u nekretninu. Izlazim vidno starija, telo mi trne kao posle anestezije, ali sa širokim osmehom na licu prepuštam se blagotvornoj renesansi, ne obazirući se na fantomske poglede i nevericu. Na greškama se uči.


Hristina Stojiljković je student Fakulteta političkih nauka i racionalna plavuša koja se u životu vodi principom dostojanstva po svaku cenu, dok razočaranja krije u senci blistavog osmeha. Prezir koji oseća prema bahatosti preti da se pretvori u patologiju. Nikada se neće odreći ambicija i ženstvenosti na vrtoglavim četrnaesticama.