Inat može sasvim dobro da posluži u nedostatku drugog pogonskog goriva. Inat je priličan magarac, ali moguće ga je uzjahati i uputiti u željenom pravcu, naročito ako mu uvrneš uši. Inat je oruđe ega, pa baš možemo i da ga nateramo da radi za nas, umesto da samo pruža otpor i brani se od pretežno istripovanih napada.
Inat ne zna za saradnju i pregovore, primitivan je, ali zato snažan i vitalan i ludo je pustiti da sva ta snaga ode na magaračko ukopavanje u mestu ili teranje kontre, po čemu poznat naš nacionalni ponos. Ako smo nikli na ovom tlu, svakako smo pokupili taj inat, čak i ako nam genetski zapis dolazi iz nekog drugog podneblja. Upili smo ga zajedno sa drugim hranljivim tvarima kojima su nas zalivali dok smo rasli.
Inat je otpor sputavanju koje osećamo, inat je bes sa kojim ne znamo šta ćemo, inat je preterana reakcija na stanja i osećanja koja nas ugrožavaju, a koji usmerava pažnju našeg ega na spolja, tražeći neprijatelja kome može da se suprotstavi.
U suštini, terajući inat imaginarnom neprijatelju (nastavniku, roditelju, partneru, sistemu, zakonu) mi se inatimo sami sebi i nanosimo štetu sami sebi. Ako iz inata ne učimo i prezrivo se ponašamo u školi, ređaćemo kečeve, ako iz inata kontriramo roditeljima, praveći ispade koji će ih nasekirati, verovatno time rizikujemo svoje zdravlje u najmanju ruku. Ne razumevajući i ne prihvatajući partnerove potrebe, funkcionisanje sistema i zakonske norme, dovodimo sebe u odnose i situacije koji su nepodnošljivi i ekstremni. Živimo u groznim, neprijateljskim brakovima, smišljajući gluposti da podrijemo sistem, podrivamo međuljudske odnose i postajemo omraženi lik u firmi, sukobljavamo se sa zakonom i snosimo posledice.
Svakako, inat je nezreo način da se nosimo sa životnim izazovima i treba da radimo na tome da ga prevaziđemo. Ali on je neraskidivo povezan sa egom i onda moramo da radimo na sebi na svim nivoima, da bismo sazreli u svim pravcima, u širinu, u dubinu u vis i u dalj, ako mislimo da prevaziđemo bilo koji automatizovani model reagovanja i ponašanja.
U međuvremenu, možemo da budemo zaista konstruktivni. Da pogledamo sebe onako kako nas vide oni koji nam zameraju da smo inadžija i kontraš i sagledamo snagu i potencijal u njima. Mi možda ne želimo i ne možemo da se menjamo, ali možemo da radimo za sebe, onim sredstvima kojima raspolažemo.
Da jednu gadnu, zajebanu i naopaku osobinu zauzdamo poput magarca i upravimo put uspeha. O tome može da vam priča svako ko se ikada zainatio da uradi posao do kraja, da izdrži dijetu, da nauči nešto što mu ide loše i da ne odustane, kad bi svakom drugom izgledalo razumno i logično odustati. Umesto da se ukopaš u mestu i uporno nećeš, zainat, ili da ideš unazad tamo gde ti svi kažu da treba da ideš napred, eto zainat, jer šta ima tebe svi da uče pameti, uhvatiš svoj inat za uši, podigneš teret koji ti je mrzak i optrčiš sa njim pobednički krug.
Doduše, čak i pozitivno usmeren, inat je automatizam koji nas na kraju iscrpi i dovede u ekstremne i neprijatne situacije. Treba ga zauzdati i uzjahati, čisto da vidimo da li možemo. Makar samo iz inata.
A zatim, kad vidimo kako možemo da ga upotrebimo, nije daleko trenutak kada shvatamo da se oruđe inata istupilo i da je prevaziđeno.
