Nage lepotice slavile su Vlaha Bukovca

Nage lepotice slavile su Vlaha Bukovca

Vlaho Bukovac po povratku iz Crne Gore svraća u rodni Cavtat i radi portret “Dubrovačke vladike” (vlastelinove žene). Potom odlazi u Pariz, da bi se 1884. vratio u Dalmaciju. Poslednje dve decenije 19. stoleća provodi u Parizu, gde će uraditi između ostalih i portret Baltazara Bogišića. U više navrata 1886. godine boravi u Engleskoj neprestano portretišući viđene ljude.

Početkom sledeće godine boravi u više navrata u Zagrebu i Đakovu. U Đakovu slika  biskupa Štrosmajera, a na predlog tog velikodostojnika priprema studiju za sliku “Gundulićev san”.

Dve godine kasnije uradio je veliku kompoziciju “Pozdrav Gunduliću” (koja je kasnije prozvana “Preporod” ili “Hrvatski preporod”) za zastor HNK u Zagrebu. Iste godine odlazi u Zagreb gde postaje centralna figura i kreator umetničke scene u Hrvatskoj. Pod njegovim uticajem školuje se generacija mladih slikara.

Slika “Ružičasti san” smatra se jednim od najuspelijih aktova koje je radio Bukovac. To delo danas krasi purpurni apartman Belog dvora, nastalo je 1916. godine u poznom, praškom periodu.

U zatamnjenom prostoru predstavljeno je svetlošću obasjano nago telo mlade devojke koja leži na divanu prekrivenom prozračno belom draperijom s telom u profilu i glavom otklonjenom prema desnom ramenu. Nasuprot prozračnoj belini tela, lice je zasenjeno i akcentovano bujnom tamno bakarno-crvenom kosom čiji raspušteni blago valoviti uvojci upečatljivi su kontrast luminoznoj belini uzglavlja. Kompozicijom dominira skladni ritam linije tela koji kreće od vrata, preko ramena, preko grudi sve do gležnja i koja naglašava obline i putenost usnule lepotice.

Vlaho Bukovac Koketa Nage lepotice slavile su Vlaha Bukovca

Vlaho Bukovac "Koketa"

Atelje na Monmartru

Posle grandioznog uspeha “Velike Ize”, Bukovac stiže na srpski dvor, portretiše kraljicu Nataliju; naredne godine u Crnoj Gori slika celu kneževsku porodicu, potom radi portret Franje Josifa Prvog; putuje po Dalmaciji, okuplja talentovane slikare, upućuje ih u tajne zanata, pravi niz izvanrednih građanskih portreta i tako potvrđuje slavu stečenu van zemlje.

Situiran i, svakako, slavan, Vlaho Bukovac 1887. gradi na Monmartru atelje okružen velikim vrtom da bi mogao da se što više iskaže u pleneru. Pre izgradnje ateljea boravi u Engleskoj, slika portrete, uvećava slavu koja ga prati i umnožava bogatstvo. Po izgradnji ateljea vraća se u Englesku, ponovo slika portrete, doduše bez psihološke karakterizacije da bi što više udovoljio naručiocima.

 

Vlaho Bukovac Devojka s ruzom Nage lepotice slavile su Vlaha Bukovca

Vlaho Bukovac, "Devojka s ružom"

Nadiru impresionisti, mnogi slikari preuzimaju njihove tekovine, najpre koloristički izraz i prilagođavaju ga ukusu publike i kupaca. I u Bukovčevom slikarstvu dešavaju se promene. Od prilično tamne palete, blagog akademizma, naglašene modelacije i spretno raspoređenog svetla, u novije vreme, primetni su svetliji tonovi, mekši potezi kista dok paleta naginje raspevanosti u boji.

Pri kraju četvrte decenije (1892) Bukovac se oženio sedamnaestogodišnjom Jelicom Pilarević iz Lapoda kraj Dubrovnika, sa kojom je dobio četvoro dece.

Svetsku slavu Bukovac je stekao na modelu obdarene kurtizane Minjon iz pariskog noćnog kluba (bolje reći života) i erotizmu ženskih aktova “Ružičasti san”, ”Velka Iza”, “U kupatilu”, “Akt usnule žene”, “Magdalena”, “Mlade žene na reci”, “Naga lepotica u vrtu”, “Polunaga žena”, “Probuđena”, “Mladost i kraljica života”.

11 godina je darovao milosnici sladostrasnog, verovatno umetničkog imena, Minjon, a kada je posle 37. godine odlučio da svije gnezdo sa nešto više od dve decenije mlađom i bogatom naslednicom dubrovačke pomorske familije, teatralno je okončao idilu sa Minjon. Vlaho je pištolj napunio ćorcima i ponudio milosnici, ako već rastanak ne može drugačije podneti, da ga ubije. To je slomilo Minjon i utvrdilo u uverenju da je Vlahu teško i da se nevoljno rastaje. Kasnije je Bukovac kupio kuću u lepom pariskom kraju i ustupio na doživotno uživanje svojoj bivšoj dragi koja je posle osam godina preminula, a kuća je opet došla u posed darežljivom i promišljenom Vlahu.

Istoričar Tihomir Rajčić tvrdi da je Vlahu Bukovcu bilo nelagodno što se oženio premladom devojkom – mada mu nije bilo nelagodno da je prosi – pa je na platnima suprugu prikazivao desetak godina starijim. Kao da to sada, gotovo jedan vek po smrti umetnika, ikome išta znači.

Po nagovoru Štrosmajera, Franje Račkog i Ise Kršnjavog, slikar ostavlja Pariz i vraća se u zemlju verujući da je više nikada neće napustiti. U Zagreb stiže 1893. godine. Biva veličanstveno dočekan. Iste godine slika portret svog mecene, biskupa Štrosmajera.

Vlaho Bukovac U kupatilu 1908 Nage lepotice slavile su Vlaha Bukovca

Vlaho Bukovac, "U kupatilu", 1908

Priznanja i počasti

Do 1898. živi u Zagrebu izuzetno aktivno: ideje plenerizma prenosi na mlađe generacije hrvatskih slikara, delujući, ujedno, na njihovo slikarsko obrazovanje i formiranje (tzv. zagrebačka šarena škola). Zagreb, dolaskom Vlaha Bukovca, postaje izuzetno živ likovni centar. Bukovac nastavlja, pored usmeravanja mladih slikara, da slika portrete zagrebačkih viđenijih porodica, slika “Gundulićev san” i “Hrvatski preporod”, često priređuje izložbe, stiče vodeće mesto u umetničkim krugovima, zalaže se za izgradnju ateljea umetnicima, podizanje Umetničkog paviljona, osnivanje staleškog Društva hrvatskih umetnika.

Bukovčeva sve svetlija paleta imala je presudnog uticaja na čitav krug hrvatskih likovnih umetnika što će posebno pasti u oči na izložbi “Prvi hrvatski salon” (1898) koju je organizovalo tek osnovano Društvo hrvatskih umetnika. Zbog te izložbe izbija sukob između Bukovca i Ise Kršnjavog, potom do žestokog napada konzervativaca.

Rezigniran, ljut, uvređen, slikar odlazi u rodni Cavtat;  u Zagrebu se, njegovim odlaskom, raspada tek formirana prva kolonija hrvatskih slikara.

U Cavtatu Bukovac eksperimentiše tehničkim i kolorističkim izražajnim sredstvima. U to vreme se, kratkotrajno, okreće secesionizmu (“Čistilište”, “Raj”, “Pakao”). 

Još uvek pod pritiskom sukoba u Zagrebu, bez većih mogućnosti u zemlji, Bukovac, s brojnom porodicom, 1902. odlazi u Beč. Tamo, iznova, posle samostalne izložbe, uz priznanja, ushićenje publike i pohvale kritike, ubira zaslužene plodove slave.

Uskoro odlazi u Prag i posvećuje se pedagoškom radu na Umetničkoj akademiji na kojoj studira i njegova kćerka. Povlači se iz javnog života. Ubrzano, grozničavo, slika cikluse aktova i portreta u maniru poentilizma, ali sve manje i ređe izlaže. Pri kraju života, kao što obično biva, pristižu mu i velika društvena priznanja i počasti.

Bukovac 1904. postaje dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti, za predsednika društva Medulić u Splitu izabran je 1908. U Zagrebu 1918. izlazi autobiografija “Moj život”, 1919. postaje počasni član JAZU.

Ali, život se bliži kraju, i najplodniji i najznačajniji slikar s kraja 19. i početka 20. veka sve više razmišlja o povratku u Hrvatsku, koju je poslednji put video 23. aprila 1922. Istog dana, po povratku iz Beograda, umire u Pragu od moždane kapi, ostavivši više od 400 portreta, mnoštvo kompozicija, studija, skica, crteža, zidnih dekoracija, rasturenih po svetu, kao što je i svoj život razvejao, po privatnim zbirkama, muzejima i galerijama.

Neposredno pred smrt 1922. godine uradio je portret kralja Aleksandra Prvog Karađorđevića.

Prvi deo teksta pročitajte ovde.


Milosav Slavko Pešić, pesnik, prozni pisac, prevodilac. Objavio naramak knjiga. Pisac za sladokusce. Čuvar jezika.