Najlepše je biti čovek

Najlepše je biti čovek

Taj divni, ljupki dekica tromo se kretao kroz jednu od najpoznatijih beogradskih ulica. U jednoj ruci je držao štap – izlizan i dotrajao, u drugoj – crvenu najlonsku kesu i u njoj dve kifle. Dve obične, bele kifle. Klot. Bez ičega.

Dovoljan je bio jedan pogled. Srce mi se slomilo u paramparčad. Hiljadu sitnih parčića, razbacanih svuda okolo. Žurila sam, po ko zna koji put kasnila, ali postojao je samo jedan način da ga ponovo sastavim i produžim.

Ušla sam u prvu prodavnicu i kupila veliki jogurt, čokoladu i spremila nešto novca u džep. Dekica je, u međuvremenu, stao na izlazna vrata te iste prodavnice i ćutke gledao prolaznike. Suviše ponosan da bi tražio milostinju. I suviše namučen, da neko ne bi primetio bol u njegovom izrazu.

Prišla sam mu i dala onu kesicu iz prodavnice i ono malo novca iz džepa. Neću preterati ako kažem da su mu oči zasijale. Posebno se obradovao čokoladici – sačuvaće je za kasnije. Poljubio mi je ruku i rekao: “Vi ste za mene više od princeze.” Dovoljno da i meni oči zasijaju. Od suza. Toliko malo sam učinila, a njemu to toliko mnogo znači. Pričao mi je da je radio u jednoj velikoj državnoj firmi, da je izgubio oba roditelja u istoj godini, da mu je penzija mala, nedovoljna da se prehrani i da ga kod kuće čeka kuca. Kaže: “Dobra je to kuca. Našao sam je na ulici, samu, i poveo sa sobom. Brinem da ne bude gladna. Kada izlazim iz kuće, zatvorim je.” Sad mi već stoji knedla u grlu. On nema za sebe. ‘Ej, nema! Ali ipak nalazi načina da nahrani i ostavljeno kuče. Koliko srce ima ovaj čovek?!

Slika 14 Najlepše je biti čovek

Iako nema ni za sebe, uvek ima za nju

Rastali smo se. Ušao je u prodavnicu da kupi nešto od onog novca koji sam mu dala. Posle ide kući, da kuca ne bude sama. Ja sam otišla na rođendan. S jedne strane – bila sam presrećna što sam učinila da taj divni čovek velikog srca ne jede samo suv hleb za večeru, s druge strane – bila sam pretužna. Nekoliko minuta ranije, prošla sam kroz ulicu Strahinića bana. Besnih belih džipova više nego na Sajmu automobila, oblaci prejakih parfema, alkohol u potocima, kartice proključale od provlačenja, bahaćenje kao da sutra ne postoji. A dve ulice dalje – čovek nema za večeru! I te dve kifle koje nosi u kesi, dobio je u obližnjoj pekari! Dobio! Nije mogao da ih kupi. Ljuti me ta nejednakost.

Taj divni čovek je toliko čist, da bi mogli da mu pozavide mnogo mlađi i imućniji. On ne miriše, jer nema novca za parfeme i pomade, ali i ne smrdi. Odeća mu nije flekava i izgužvana. Taj divni čovek ni od koga ništa nije tražio. Samo je stajao sa strane i čekao da neko primeti njegovu nemoć. Ne prihvatam kao opravdanje da smo previše zauzeti, da su nam srca ledena ili da i sami nemamo. Možda nemamo koliko bismo želeli ili koliko verujemo da zaslužujemo, ali ako smo u petak veče krenuli u grad i izdvojili određenu sumu novca za taj izlazak – o, da, imamo, i te kako imamo. I više nego što nam je potrebno. Ono što mi potrošimo za jedno veče, neko bi polako krckao tri dana.

Nadam se da nisam patetična, nije mi to bila namera. Ovo je, na neki način, moja molba da obratite pažnju na ljude oko sebe. Ako ne plaču i ne kukaju – ne znači da im pomoć nije potrebna. Samo su hrabri i dostojanstveni. Nemojte ostati nemi na njihovo ćutanje.

Ovo je, ujedno, i moj način da izrazim divljenje svim ljudima nalik ovom čikici. Finom gospodinu koji boluje od cerebralne paralize i koji, prodajući hemijske, upaljače i maramice na ulici, u kolicima, zarađuje novac za lekove. Divnom dekici, koji prodaje cveće na Terazijama. Dragi moji, taj dekica je izgubio sina i to cveće je način da zaradi novac, da iškoluje unuka. Medenom Cigančiću iz moje ulice, koji zarađuje za ručak tako što na kraju svakog dana, kada završi sa školskim obavezama (dakle, on i to stiže!), ode u obližnji tržni centar, skupi đubre iz svake radnje i odnese u kontejner, za šta bude nagrađen sa nekoliko desetina ili stotina dinara, koji su njemu veliki kao kuća. Pogurenoj bakici, koja leti, po najvećim vrućinama, dolazi iz Resnika, da bi prodala koji kilogram trešanja na Tašmajdanskom parku.

Mnogo ih je. Svuda oko nas. Niko od njih neće vas povući za rukav i tražiti pomoć. Stajaće negde sa strane i ćutati. Ne možete da ih čujete, ali ako se osvrnete oko sebe – prepoznaćete ih. I koliko god da žurite – zastanite. Kupite maramice i dajte nešto više novca nego što im je cena, uz opasku – da gospodin sebi kupi čaj ili sok, da se okrepi. Umesto buketa, uzmite jedan cvet – recite da vam je tako po volji, ali platite ceo buket. Kupite čokoladu nekom od te romske dece. I umesto da sebi kupite sladoled, kupite voće od pogurene bake. Jednu šaku, a platite kao da ste uzeli pola kilograma.

Eto tako. Ništa više ne tražim. Budite nasmejani, šarmantni i dosetljivi – nađite način da pomognete ovim ljudima i date svoj mali/veliki doprinos njihovom skromnom budžetu. Bez sažaljenja, ali uz mnogo ljubavi. Ako su odabrali da se bore za svoju koru hleba i budu dostojanstveni, ne smemo to da im oduzmemo. “Budimo ljudi. Uvek i svuda.”

Izvori fotografija: vancouverobserver.com, sja.ca


Tamara Stančev želi gužve, lude zabave i voli noć i drago kamenje. Ona ima plan da osvoji svet, u njenim očima je reka duboka. Ona voli čisto k’o devojčica.