Matija Bećković već pola veka svetli neobičnim sjajem na srpskoj književnoj sceni. Od trenutka kada je napisao prve stihove o njemu se raspravlja u književnim i ideološkim krugovima. Autor je antologijskih knjiga poezije, ali i beseda koje zauzimaju vrhovno mesto u novoj srpskoj književnosti. Svoju najveću ljubav je ovekovečio u poemi “Vera Pavladoljska”. On ume da izgovori ono što želi i da nas takvim govorom zavede. Smatra da su velike knjige samo one koje mogu da se čitaju uvek.
“Hodajte kroz život otvorenih očiju i s verom. Zavirite u svaki ugao – nikad se ne zna gdje je sreća. Sreća je slijepa. Na sreću svako ima pravo. Sreća ne zna za razlike u boji kože, polu, socijalnom položaju, titulama i slično.”
“Pesnik ne sme da dozvoli da mu jezik pobegne. U tom slučaju pobegao bi mu život.”
“Više je biti pesma, nego pesnik, a biti ti više je od oboje.”
“Radnici koji nikada nisu videli more, kad je sretnu misle da je dan lepši no inače. Ta žena, taj gigant, ta država u državi, kad sam je prvi put video rekao sam: Eto kako treba da izgleda prestonica jedne zemlje, koja ostaje bez svetla kad ona sklopi oči.”
“Kad sam je drugi put video rekao sam: Eno moje poezije kako prelazi ulicu. Obećala je da će doći ako bude lepo vreme.”
“Nigde čovek nije toliko mali kao pred šalterom i nigde mali ljudi nisu veći nego iza njega.”
“Ti si moj heroj koji se postideo i ipak počinio izdajstvo.”
“Čovek lako prihvata da je neko srećniji, a teško pristaje da je iko nesrećniji od njega. Začudilo bi nas ko bi se sve prijavio za konkurs za najvećeg mučenika.”
“Mene ne zanim istina. Ja znam ko je u pravu.”
“Ja ne znam za drugo nebo osim njenog kišobrana. Kad me ona voli ne znam od čega živim. Ne jedem, zaboravljam da dišem i vrlo često umirem.”
“Kuca ništavilo na svim prozorima. Sve je dignuto u vazduh, samo se još nesrećni pesnici kurvinski bave nadom.”
“Ko tebe voli taj će zakasniti da se na vreme leči i da se ponovo rodi.”
“Život nam ne bi bio potreban, kad bi bio jasan.”
“Ja sam tvoja senka i noć je moje carstvo, svet me izgubi ali ti me dobi.”
“Ti si moja samoća u kojoj smo prisutni oboje. Ti si moja Sinagoga ograđena žicom. Ti si moja naročito u ovo doba, pogotovu sada. Ti si moj razgovor koji se u početku odnosio na nešto drugo.”
“Kad sretneš ženu koja plače, priđi joj, to je moja draga.”
“Uđi u moje oči pre nego što ih sklopim, da te pod trepavicama čuvam.”
Izvor fotografija: slobodnacrnagora.eu, b92.net, pouke.org
Još citata možete pročitati ovde.
Tijana Banović je apsolvent srpske književnosti i jezika. U sebi skriva Petra Pana koji ne želi da odraste, koji bi samo da leti. Za svaki lonac ima odgovarajući poklopac.
