Najteža je noć

Najteža je noć

Ležim na šarenom tepihu misleći na tebe, tužna sam. Koja ironija? Par dana je samo prošlo od kada si otišao… Od tada sam očajna. Ne kontrolišem suze. Same liju. Htedoh reći pljušte u svim pravcima. I napolju pljušti. Uživamo, ja i ja.

Rekao si da ostanemo prijatelji, po inerciji pristajem, a to mi je u stvari najtužnija uloga na svetu. Ali bar je uloga.

Uvek ista noć. Uvek je mračno i uvek si tu. Da… uvek grlim isti vazduh. Volim tebe kao naviku, a ta navika boli. Mora da sam mazohista. Krene oko ponoći pa dočekam zoru. Prolazi jutarnja trola, znam da je pola četiri. Je l’ si u toj troli možda? Bože koliko sam očajna! Nema veze, čekaću te još malo, možda si u sledećoj. Evo te. Otključavam vrata i vidim ništa. Ti si. Opet moja mašta. Gledam te i ne vidim ti mane od očiju. Vidim da me gledaš sa istim žarom kao kada smo bili mali. Voleli smo se i tada, gajili smo onu klinačku ljubav, ali je porasla, zajedno sa nama. Sada smo veliki, svi zajedno, razumem, zato i duplo boli.

slika 134 Najteža je noć

Kada smo bili deca, pretvarali smo se da plačemo pre spavanja kako bismo pridobili pažnju, a sada se pretvaramo da spavamo kada plačemo kako bismo izbegli pitanja...

Previše si tu. Rasut si po mojoj sobi, ležiš na krevetu, pa se lenjo prebaciš za radni sto dok mi pričaš banalne stvari, a ja te gledam kao zaljubljena klinka i ćutim. I sada ćutim ali te ne gledam, jer nemam šta da ti kažem, a ionako nisi tu.

Želim da osetim miris tvoje kože, da ti poljubim vrat polako i nežno, klizeći prstima po njemu. Želim da ti kažem sve što nisam stigla, ili nisam htela, jer kažu da igre održavaju vezu. Super! Evo, igram se sa svojom psihom, šalimo se tako i fino nam je. Ne govorimo. Hoću da ti čitam sa usana dok mi izgovaraš one dve najdivnije reči. Svašta hoću, ali ništa ne mogu. Hajde ostani, još par minuta, još par sati, pa meseci i godina.

Svako može da sedi na mestu gde si sedeo sa mnom. Svakome mogu da sedim u krilu, ali znam da to nije tvoje, svakome mogu da ljubim čelo, ali znam da to nisu oni isti nabori koje volim. Svakome mogu da gledam u oči i da govorim da mi znači, a istina je samo da ga lažem. Bio si najlepši u mom zagrljaju, na mojim grudima, i u mom stisku. Nemam više ni snage za taj stisak. Sad hoću da sve prođe? Hajde, sad odma’!  Ništa… Kažu treba mi vremena…Vreme leči sve, ali ne i onda kada mi to želimo.

Nije da te čekam, ali dođi, evo do jutarnje trole, sa nekom od njih, da se gledamo i da ti slušam disanje koje znam već napamet.

Natopila sam i ovaj papir pišući sve ovo, ali bojim se da ne mogu više. Ma znaš šta? Marš iz moje mašte, marš iz mojih snova, i marš iz mojih noći, jer treba mi sna…!

Izvori fotografija: scientificamerican.com, oradaj.photoshelter.com


Sonja Savović za sebe kaže da se ne utapa u masu. Voli New York, žurke, momke i teretanu. Mrzi neuspehe, ali kaže da su oni samo jedna stepenica do uspeha. Ne sudite jој na prvi pogled, jer je to iskrivljena slika.