Čitavog života naoružavamo se različitim odbranama, a zatim, ako u zrelom dobu nismo počeli da se razoružavamo i bavimo samo ekološkim odbrambenim sistemima, naše naoružanje se okreće protiv nas.
Rađamo se ranjivi, bespomoćni, izloženi i koristimo majčine štitove, upijajući ih telesno i energetski, stvarajući modele za buduće odbrane. Pod zaštitom majčinog energetskog polja, bebe prvih četrdeset dana formiraju sopstveno energetsko polje, sloj po sloj. Ako majčina zaštita izostaje ili se čak majka registruje kao agresor, aktiviraju se automatska teška naoružanja. Koja će ostaviti teške posledice i razviti autodestrukciju uz ostale destruktivne odbrane, ukoliko ne počnemo da se razoružavamo na vreme, dok smo u snazi i svesti.
Na telesnom nivou, naša zaštita je imuni sistem, čija snaga i stabilnost tokom života variraju, opadaju i jačaju u skladu sa našom mentalnom i duhovnom snagom koje su zadužene za kanalisanje i balansiranje stresa.
Od osnovnih odbrana – energetskog omotača i imunog sistema, razvijajući dalje svoju ličnost, razvijamo i nasleđene i utisnute modele, gajeći sklonost ka ovoj ili onoj vrsti oružja za odbranu.
Laganje je odbrana, lenjost je odbrana, zaboravljanje je odbrana. I to su sve jednostavni sistemi odbrane, koje koristimo kao deca i ne odričemo ih se ni kasnije, naviknuti na njihovo delovanje.
Učvršćivanje, odnosno unapređenje oružja laganja, nišani u nas nedostatkom poverenja u sve i svakoga i upucava nas paranojom. Bezbedno polje oformljeno laganjem materijalizovaće ideju da istina ima kažnjive posledice i da mora da se krije i da smo zaštićeni jedino ako ništa ne priznajemo. Ne možemo dugo čuvati kontakt sa realnošću, odnosno sa onim što jesmo, što činimo i osećamo, ako smo ogrezli u navici da sve to lažima sakrivamo od drugih. Laganje će pre ili kasnije zamagliti percepciju i odvući nas na usamljeno mesto, van razuma i van domašaja tuđeg razumevanja.
Debeli slojevi raznih zaštita neophodni su da bi ljudsko biće odživelo prosečan ljudski vek
Lenjošću kojom se branimo od mrskih akcija na koje nas okolina prisiljava izgradićemo pasivnost i inerciju, osakatićemo svoju radost života odsecajući se od sposobnosti da skočimo i zgrabimo priliku, ili da se voljno aktiviramo kad vidimo da nam je promena neophodna. Postaćemo neko kome je sve izmaklo i ko traži izgovore za svoju bespomoćnost, okrivljuje druge i beži od svake odgovornosti. Verovatno pravo u neku dijagnozu, čiju šifru ne želimo da saznamo.
Zaboravljajući dosadne, beskorisne, mučne i glupe informacije, razvićemo sistem ulaženja na jedno uvo i izlaženja na drugo, koji će u nekom trenutku prestati da bude selektivan. Pa nećemo moći da se setimo nečega što bismo voleli da pamtimo, ili što nam je od društvene i poslovne važnosti, iako ga je naš odbrambeni sistem prepoznao kao nezanimljivo i smarajuće.
Imena, brojevi telefona, datumi, lica ljudi, situacije, poverljive informacije, bićemo u stanju sve da zaboravljamo, a ako nešto u toj kategoriji baš hoćemo da upamtimo, verovatno nikako nećemo uspeti.
A zamislite kako su tek ubitačni neki kompleksniji odbrambeni sistemi, u koje su utkani strahovi, osećanja krivice, neadekvatnosti i kompleksi.
Ili bolje, nemojte ništa da zamišljate.
Pogledajte sebe kakvi jeste i počnite da se razoružavate.
Zdrav razum je neverovatno dobra odbrana.
Aleksina Đorđević je matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.
