Napustiti gnezdo

Napustiti gnezdo

Pre nekoliko dana, svet je obišla vest o dvadesetpetogodišnjem diplomiranom pravniku iz Španije koji je odlučio da tuži roditelje jer su zapretili da će prestati da mu daju džeparac od 400 evra mesečno ako se ne zaposli.

Topli obroci, pun frižider, ispeglana odeća i besplatna stanarina. Zvuči kao raj na Zemlji i logično je pitati – Zašto napuštati taj raj? Iz jednostavnog razloga – obroci se ne spremaju sami, frižider se ne puni sâm, odeća se ne pegla i računi se ne plaćaju sami od sebe. U poslednje vreme, skoro svuda u svetu se tačka u životu kada mladi napuštaju roditeljski dom pomera ka starijem dobu.

U Evropi, postoje tri modela ponašanja mladih kada je u pitanju samostalan život, a podela je usko poveazana sa geografskim položajem:

  1. “Mediteranska” grupa (u koju spadaju prvenstveno mediteranske zemlje i Irska), u kojima preovlađuje tradicija i porodice sa više članova i gde mladi napuštaju roditeljski dom mnogo kasnije nego u ostalim zemljama (Italija je na prvom mestu u Evropi – preko 70% mladih živi sa roditeljima do 35. godine). U ovu grupu spada i Hrvatska, gde preko 60% mladih nije nezavisno od roditelja, što je stavlja na drugo mesto u Evropi.
  2. “Skandinavska” grupa, gde preko 80% mladih između 18. i 22. godine živi samostalno i isti procenat između 20. i 30. godine života započne život sa partnerom. Ovoj grupi je pripadala i Velika Britanija, ali, u poslednjih nekoliko godina, situacija u toj zemlji je sličnija mediteranskom modelu.
  3. “Međugrupa”, gde je situacija ravnoteža između mediteranskog i skandinavskog modela. Ovoj grupi pripadaju Francuska, Nemačka, Belgija, Holandija, Austrija itd.

U Americi i Kanadi situacija je malo drugačija – brojni su članovi takozvane “Bumerang generacije”. Mladi napuštaju roditeljske domove da bi otišli na studije, međutim, posle studija ili nekoliko godina rada, vraćaju se kod roditelja. Zbog toga, procenat mladih između 20. i 34. godine koji žive sa roditeljima u SAD udvostručio se tokom protekle decenije. U Kanadi, povećao se sa 27 na 40 procenata. U Severnoj Americi se i kod roditelja sve češće sreće sindrom praznog gnezda, pa oni sami podstiču svoju decu da se vrate i žive sa njima.

U Japanu, otišlo se malo dalje sa nadimcima, pa se tako ljudi koji nemaju partnera i žive sa roditeljima nazivaju “samci-paraziti”. A njih nema malo – oko 70% mladih između 20. i 34. godine spada u ovu kategoriju, što znači da je situacija ista kao i u Italiji, zemlji sa najviše mladih koji zavise od roditelja u Evropi. Međutim, ono po čemu se Japan razlikuje od ostalih zemalja je polna struktura. U Evropi i Severnoj Americi mnogo je više devojaka koje su se osamostalile nego mladića, dok u Japanu u kategoriju “samaca-parazita” spada oko 80% devojaka i 60% mladića.

Infografik: od zahteva do useljenja

Kada se u Srbiji neko odluči na kupovinu stana podizanjem stambenog kredita, najčešće je prisutan opravdani strah od beskrajne birokratije i komplikovanih bankarskih procedura koje mi “obični smrtnici” najčešće ne razumemo.

Dobra vest za sve one koji planiraju uskoro da apliciraju za kredit ove vrste jeste da se nedavno na domaćem Internetu pojavio jedan infografik koji je detaljno, jasno, precizno i bez mistifikacije predstavio svaki od koraka u ovom procesu.

U Srbiji, kao zemlji u vrhu liste po “odlivu mozgova”, situacija je bolja nego u mnogim drugim zemljama. Procenat punoletnih mlađih od 34 godine koji i dalje žive sa roditeljima je nešto manji od 50%, što je bolje nego u svim južnoevropskim državama, ali, naravno, lošije nego u skandinavskim i većini zapadnoevropskih zemalja. Međutim, vrlo bitan faktor u osamostaljivanju mladih igraju životni standard i stambena politika. U Finskoj, gde broj samostalnih mladih dostiže 90%, prosečna mesečna plata je oko 2,000 evra, a država svakom redovnom studentu obezbeđuje stan i dovoljno novca da pokrije osnovne životne potrebe (računi i ishrana), a mladi su, i pored toga, na rubu siromaštva tokom početnog perioda samostalnog života, što se brzo prevaziđe.

U Srbiji, prosečna mesečna plata je 386 evra, a stambena politika ne postoji – mladi, nezaposleni i studenti moraju da plaćaju kiriju ili kupuju stanove baš kao i svako drugi. Teška materijalna situacija mladima u Srbiji uglavnom dozvoljava jedino da se osamostale tako što će dobiti stipendiju i otići izvan zemlje. Ipak, mladi u Srbiji su samostalniji od mladih u mnogim zemljama sa višim standardom – počev od susedne Hrvatske, preko mediteranskih zemalja do svetskih sila kao što su Amerika i Japan.

Iako je zbog mnogo čega lakše živeti sa roditeljima, to ne znači da je i bolje. Osim nedostatka potpune slobode i ličnog prostora, ovakav vid života, koji uključuje zavisnost od nekoga drugog, suzbija osećaj samostalnosti i samouverenosti, koji su presudni u današnjem društvu. Dakle, iako je to teško, treba na svaki način pokušati da se napusti gnezdo i poleti sopstvenim krilima.


Uroš Pajović voli lepe stvari i lepe ljude. Pogled na svet i odnos prema drugima deli sa dr Hausom. “I am not settling for anything less than everything.”