Folkloraš sam više od decenije i za to vreme susrela sam se sa veoma različitim mišljenjima. Uz osmeh se sećam komentara iz škole: “Šta će ti to, to je za seljake”, “Ma šta tu ima teško, dva levo, dva desno”. I onda sam ih sa smeškom posmatrala i prisećala se kakvu upalu mišića imam od tih “dva levo, dva desno”. Gunđanja su se završila kada sam prvi put otputovala na turneju. Shvatili su da u tom “levo, desno” ima nešto lepo. Ali u svakoj novoj sredini ponovo sam susretala iste predrasude. Uvereni da savremene ljude to ne treba da zanima, zaboravili su da je to izvorni narodni ples iz predanja, koji postoji svuda na svetu i u njemu nema ničeg sramotnog.

Od davnina, ljudi su imali potrebu da plešu. Time su se branili od straha. Uz igru su i pevali. U sreći, u nemaštini, za kišu, za sušu, za život. Plesanje spaja ljude jer je ono iskonska potreba. I danas volimo da pustimo telo da se slobodno kreće u ritmu muzike. Sama igra razvijala se vekovima, tako su nastali različiti plesovi koji su obogatili ljudsku prirodu. Svako podneblje donelo je nešto, pa se zato, kada neko spomene Južnu Ameriku, odmah setite sambe i karnevala. Od gracioznosti i savršenosti baleta, preko neformalnog hip-hopa i odlaska na rejvove, ples kao da je dotakao najveću strogost oblika i najveću neobuzdanost pokreta. Naš folklor je spoj slobode i pravila. Jasna forma, naučen korak i određeni stil, ali tu je i sloboda pokreta, osećaj za scenu, osmeh, gluma i prenošenje osećanja publici. Istovremeno, koraci su uvežbani, ali naše narodne plesove odlikuje to nešto neuhvatljivo što se u svetu ceni. Nema veće slobode od iracionalnog ritma sedam osmina i naglih preloma, pauza i sinkopa koje, ako ih ne osećate u duši, ne možete ni da odigrate.

Slika 122 Narodni ples: Između slobode i pravila

Sve pršti od boja, energije i pokreta

Narodni plesovi mogu biti veoma uzbudljivi na sceni. Zbog brzine pokreta, samih koraka i folkloru svojstvene akrobacije. Nek’ sremska tamburica i slamnati šeširi dočaraju veselje Vojvodine, žuta marama i zvuk frule čaroliju i lepotu planina istoka, svilene dimije požudu i vatrenost juga, a vez na keceljama cvetne livade Šumadije – duše Srbije! Mnogi plesači savremenih plesova potekli su iz folklora. Širenjem vidika došli su do nekih drugih vrsta plesova, ali ni dan-danas ne zaboravljaju folkloraške dane. U svetu postoji čak i posebna vrsta pozorišta i teatarskih instituta na kojima se proučavaju narodne igre iz sveta, pa i naše. Postoje i oni kojima je druženje uz folklor obeležilo mladost, kao i oni koji putuju po svetu kao profesionalni igrači folklora.

Slika 412 Narodni ples: Između slobode i pravila

Vatrenost i lepota juga

Ta ljubav koja se rodi u tebi, ta prijateljstva i iskustva koja stekneš neprocenjivo su blago. Koncert! Sve ti se činilo mirno do pre nekoliko sekundi. A onda, počinje da se pojačava bura u stomaku, čekaš da orkestar zasvira tvoju igru i u tom času kada krene muzika, više ništa nije važno. Konačno si na sceni, ne sećaš se šta je bilo pre, ne zanima te šta će doći posle. Osećanje kao na vrhu sveta, nije ni san, nije ni java. Svi se okreću u istom taktu, jedan, dva, tri. Promiču šarene haljine i nasmejana lica, jedan, dva, tri. Zatim kao da svi u publici nestaju, svi se stapaju u šarenilo. Ostaju samo muzika, takt i koraci. A zatim sve to nestaje. Ostaje samo osećanje, samo zanos i radost. Radost plesanja, ples života i tako život postaje – radost!


Ana Pantić je student novinarstva, multitasker i folkloraš već više od decenije. Jedino je ljudska glupost može pošteno iznervirati, nikad se ne kaje za ono što uradi, voli kvalitetne ljude i lepe stvari, živi za putovanja i dobru knjigu, užasno je tvrdoglava i zato neizmerno poštuje one koji to znaju da trpe. Smatra da možemo upoznati sami sebe tek kada otkrijemo sopstvene granice, a vodi se citatom “Be yourself. Everyone is already taken.” Oscar Wilde

Editors choice