U kasnim satima vodeći razgovor sa voljenom osobom, čujem poznate reči. Dotakli smo se osetljive teme, naših najmilijih kojih više nema i onih kojima se život, poput dogorele sveće, lagano gasi.

Govori mi: “Samo jednom u životu si odrasla osoba, a dva puta dete. Na početku i na kraju.” Naše bake imale su istu sudbinu. Starost i bolest vezala ih je za krevet. Ali nije samo to što ne mogu ništa da urade bez tuđe pomoći ono što ih čini decom. Postaju naivne i nevine, tihe, sa pokojim iskrenim osmehom.

Bolest je takva da im oduzima mogućnost da se sećaju i da prepoznaju najbliže. Um kao da je potonuo na dnu mora. Bol probada srce kada njene mile plave oči gledaju u moje i u njima vide stranca. Kako ne može da ih prepozna kada su potpuno iste? Neka nastave da me gledaju i tako, jer strepim da se ne zatvore zauvek.

Dr¾eæi se za ruke Nastavi da me gledaš

Držaću te čvrsto čak i u snu

Ipak, samo je jedna osoba koja je urezana u poslednju poru, za kojom vapi svakim uzdahom, koju traže njene drhtave ruke i prepoznaje nemi pogled. Deka.

Njegovo ime počiva joj na usnama, dok on svaki trenutak provodi kraj njene postelje. Hvata je za ruku, miluje po licu, a ponekad se i ugnezdi na krhkom ramenu. Ako pitate da li postoji večna ljubav, ja vam nudim dokaz. Onda kada su svoju decu izveli na različite puteve i dobili unuke, ostali su da žive sami kao i kada je počinjala njihova ljubavna priča.

Gledajući ih, uverila sam se da i dalje postoji osoba koja će ti pridržati kaput, otvoriti vrata, navući rukavice i onda dodatno zagrejati ruke svojima, držati kišobran iznad tebe, a ona sama pokisnuti, skuvati za ručak to jedino jelo koje zna – samo zato što si tog dana umorna. Menjaće tvoju snagu, nadograditi sreću i odstraniti strah.

Ona je bila ta koja je ceo svoj život posvetila njemu i deci, pazila da uvek budu opeglani, čisti, uredni, siti, zdravi i pravi. Sada je vreme da joj uzvrate. Niko to od njih ne traži, sami osećaju potrebu i želju.

Deka uvek hrabar, jak, čvrstog stiska ruke i odlučnog stava, dopušta da ga ono što se dešava slomi. Jednom rukom drži njenu, drugom briše suze. Ispoveda se unuci, govoreći kako njegov život nema smisla bez srca kojem se sve slabije čuju otkucaji.

Koraèajuæi zagrljeni Nastavi da me gledaš

Živeo bih sad ovaj život unazad, više te ljubio, bolje te čuvao

Govore neki ljudi da kada znate da će se nešto dogoditi, imate vremena da se pomirite sa činjenicama. Oni ne znaju. Nije nimalo lakše kad znate da dolazi trenutak kada će osoba koju volite da napusti ovaj svet. Molite za još jedan dan, za još jedan čas. Proklinjete vreme kada niste bili tu zbog fakulteta, posla ili bilo kakvih drugih obaveza. To sve sada deluje nevažno.

Svesni ste činjenice da vreme ne možete vratiti pa možda po poslednji put ljubite ruke koje su vas štitile i okrećete glavu da niko ne vidi suze koje prete da potope prostoriju.

Izvor fotografija: themotherco.com, 4.bp.blogspot.com


Jovana Jovović studira novinarstvo na Fakultetu za kulturu i medije, piše kratke priče i beleži citate i omiljene delove iz knjiga koje čita. Možete ih pronaći na njenom blogu. Obožava Beograd, voli Novi Sad i uvek se vraća u Bar. Leto ne može da zamisli bez mora.

Editors choice