Čovek se najviše zbliži sa nekim u tišini, ali isto tako je tišina često krivac i za udaljavanja. Kontradiktornost, zar ne?!

Ćutali su, toliko često da su se tako zavoleli. Pogledima su se milovali, poljupcima se i svađali i razgovarali, sa strašću se voleli. Voleli su se, važili za uzoran, srećan par. Trajalo je to njihovo tek toliko da ga ona zavoli ludački, i da on uzvrati još žešće. Znali su kako najbolje funkcionišu i to su forsirali.

Došao je trenutak kada su otćutali tu ljubav i počeli da ćute udaljavanje, to boli. Da li su se umorili, da li je to ćutanje postalo zamorno?!  Pokušali su da se suprotstave tom kraju koji je bio sve bliži, ali kad god bi krenule priče samo je bilo sve gore, kad god bi krenuli zagrljaji bodlje bi iskočile i samopovređivali bi se. Znali su da nešto nije u redu. Pitali su se gde je sad ona lepa tišina s početka, ona simpatična, vragolasta tišina koja ih je spojila. Zašto je sada odjednom tako neprijatno?! Krevet je sada bio mesto za okrenuta leđa. Strast je otišla čim je videla da stranci ležu u krevet, a ne dvoje mladih.

Nestalo je i lj od ljubavnika.

unnamed73 Ne boj se buke, uplaši se tišine, ona može biti opasna

Zašto ćute tako glasno?! Ljubav je najlepša kad se šapuće kroz tišinu

Bili su par koji nije mnogo pričao, ali kad je pričao to su bile najlepše reči srca koje je neko mogao da zamisli, ali ne bljuzge za povraćanje, već iskrena i naivna ljubav. Trajalo je to, pa ima, pet, šest godina sigurno. Za nekoga i previše, ali za njih je izgledalo da je to jednostavno premalo. Toliko su bili snažni da bi čovek pomislio – oni će tako ceo život. E baš tad kad vam to prođe kroz glavu, oni vas demantuju. Kada su dobro spoznali ljubav, samim tim i dobro spoznali život iz njenog ugla, počeli su neprijatno da ćute i da se udaljavaju. Taj zanos, prvi leptirići, euforija oko prve prave ljubavi je i previše trajala, kod nekog se ugasi posle mesec, dva, pet, kod njih je bila prisutna godinama. Oni što su pomislili da je pet ili šest godina “puna kapa”, bili su u pravu.

Svemu jednom dođe kraj, neki kraj dočekaju zajedno, neki ne.

Odrastali su u neke druge osobe, karakteri im se nisu poklopili, a to onda nije bilo to. Kada si sa nekim tako dugo, prirodno je da se srodiš s njim, malo promeniš, ali opet ostaneš dosledna sebi. Oni se nisu ni malo menjali, nije bilo kompromisa u odrastanju i formiranju ličnosti, i normalno da tako nije moglo zauvek. Otćutali su taj kraj majstorski. Skoro isto kao što su otćutali i početak, samo što je sad bilo neprijatnije. Bez teških reči, vređanja, scena… jednostavno je tišina rekla sve šta oni nisu bili spremni sebi da priznaju, a kamo li partneru, to je morate priznati majstorski (u pozitivnom ili negativnom smislu, svejedno – majstorski), da tako neko uspe posle toliko vremena.

I onda nastupa njegovo veličanstvo ravnodušnost.

Ko bi rekao da će nakon svega ta priča dobiti tako prazan, običan kraj.

Izvor fotografija: savjetnica.com, fun.su


Anđelka Popadić

Editors choice