Ne boji se ko je zdrav

Ne boji se ko je zdrav

Bolešljiva deca brzo shvate vrednost istine da je zdravlje najveće bogatstvo. Ko svakog meseca prima nekakve injekcije, tu i tamo zaglavi u bolnici, a govorim samo o lakšim oblicima bolešljivosti, taj vrlo brzo prestane da se raduje što ga bolest oslobađa dosadne škole i shvati da, kad nisi zdrav, prosto ne možeš da uživaš.

Mladost je inače prirodno bahata prema zdravlju, jer nema čega da se boji. Snaga pršti, hormoni bujaju, sve se može, sve se sme. I to tako traje do nekog doba, u zavisnosti od ludila i genetike. Niko ne čuva zdravlje samo zato što ga ima. Uzimamo ga zdravo za gotovo. I to je prirodno. Dok nam priroda ne podnese račun, otprilike čim prebacimo trideset petu.  Onda plaćamo, dok ne bankrotiramo. Dižemo kredite i oročavamo uloge, trudeći se da poravimo narušeno zdravlje i sačuvamo telo koliko god možemo. Pa onda prestajemo da pušimo i pijemo, solimo i pržimo i pokušavamo da se naspavamo kad god je moguće. Tu uskaču razne joge, pilatesi, teretane, kilometarske šetnje, nutricionističke dijete, vitamini, čajevi i pokušaj da odagnamo posledice stresa. U četrdesetim sa neprijatnošću konstatujemo broj pomrlih školskih drugova, zagledamo bandere i čitulje i shvatamo da ljudi masovno umiru mladi. Ili bar nedovoljno stari.

Sa trideset nam deluje kao da je još trideset neverovatno mnogo vremena, a sa šezdeset shvatamo da verovatno nećemo imati još trideset, a znali bismo kako da ih lepo proživimo. Vitalnost u starosti ideal je našeg potrošačkog društva, planetarno sve matorijeg, čija filozofija nema nikakvo uporište u mudrosti, koja bi nam pomogla da svoj život provedemo opušteni i zadovoljni.

U zapadnjačkom sistemu vrednosti ne postoji adekvatno merilo opuštenosti i zadovoljstva, jer se ovi ultimativni temelji telesnog zdravlja ne sastoje od materijalno merljivog statusa, već od unutrašnje građe – mentalne stabilnosti, emotivne zrelosti, duhovnog spokojstva i psihičkog integriteta. Ona olimpijska maksima o zdravom telu, kao uslovu za zdrav duh, tačnija je u varijanti da bez zdravog duha nema telesnog zdravlja. A sa druge strane, nazovite je ezoteričnom, ako morate, svaka energija se materijalizuje kroz telesnost, što iz perspektive života u telu znači da je sve telesno. Prijatna osećanja se nalaze u stomaku, tuga u grudnoj kosti, strahovanja u bubrezima. Nedostatak samosvesti napašće vam kičmu, pogrešne odluke zglobove i stopala. O, ima toga još mnogo.

Stanje naše svesti direktno utiče na stanje naše telesnosti. Ako nas je besvest uvela u bolest, osvešćivanje će nas možda privesti zdravlju, a možda će nam samo omogućiti da mirno prihvatimo smisao neumitnog. Ako nas je briga, a tačnije je reći strah, za sopstveno zdravlje, naterala da se poduhvatimo vežbanja i zdrave ishrane, takođe imamo dobre šanse da iz materijalnog utičemo na duhovno. Naročito ako odaberemo neku fizičku aktivnost koja se temelji na dubokom znanju o energetskom sadejstvu tela i duha.

Na primer, određeni položaji u jogi aktiviraju energetske kanale i čak i ako vas taj koncept ne zanima ili vam je potpuno stran, osećaj prijatnosti, sabranosti i pozitivnog naboja vrlo lako ćete prepoznati kao rezultat vežbanja. Potreba za samodisciplinom dolazi sa godinama, kao i mudrost. Ukoliko težite osvešćivanju svoje telesnosti, imate šanse da ne postanete žrtva površnog životarenja u mulju pri obali, već da se otisnete u istraživanje okeanskih dubina. Telesnost je dar i ograničenje. Potrebni su mudrost i odvažnost da se uživa u darovanom i da se poštuju granice. Očuvanje zdravlja je histerični imperativ života u bolesnom društvu (čitajte Froma!) i ostaće na nivou modnog diktata, ukoliko njegov izvor ne ustanovite u sopstvenom biću.

Ljubav je odgovor na pitanje “kako?“.


Aleksina Đorđević, matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.